Follow
Srbi su izvršili prvomajski desant na Beč. Naoružani do zuba šorcevima, patikama, torbicama obešenim ukoso i magijom stvorenim evrima, prvo su pokorili H&M, pa potom ostale popularne radnje, poglavito u Mariahilferstrasse, mada su vršili upade širom grada a nisu ostali pošteđeni čak ni gradski muzeji i koncertne sale. Ako se tome doda i 180 000 Srba koji žive u Beču, može se slobodno reći da je ovih dana po glavnom gradu Austrije odjekiivao srpski jezik paralelno sa nemačkim i turističkim engleskim. Možda na jugu države stojimo loše, ali zato haramo po srednjoj Evropi.
U kafićima, kafanama, pekarama, kioscima ne morate natucati nemački ili engleski – najsigurnije je da počnete na srpskom. Zemljaci zaposleni u uslužnim delatnostima jedva čekaju da čuju srpski i da razvezu o rodnoj grudi. Tako će konobar u veganskom restoranu da vas pita iz kog ste dela Beograda, pošto je on iz Ustaničke, i kako je teško biti 700 km od kuće, a kad ga pitamo koliko je već u Beču, ovaj zakleti Voždovčanin hladno odgovara – “Ma, ja sam rođen ovde”!
Prodavačica peciva u Ankeru je pak Dorćolka koja će vam, kao prepoznatim zemljacima, dati insajderske informacije o kvalitetu proizvoda – ne uzimati kroasan, već sendviče koji su sveži i pravi ih njena majka – kvalitet garantovan. Na pitanje da li je pereca posna, vadi debelu fasciklu sa specifikacijom stastojaka za svaki proizvod, čisto da proveri, kaže, ne želi da se slučajno desi neki premaz od jajeta ili trag mleka. Lista fasciklu i vapi: draagi moj Beograde, draaagi moj Dorćole!!
I tako, Srbi osvajaju svet na neobičan način – tako što beže iz svoje drage zemlje. Dorćolka nije došla u Beč da širi vidike, dodatno se obrazuje ili nekim važnim poslom. Da se ona pita, ne bi ni mrdala iz Solunske. Nju je u bečku pekaru doveo problem koji je najbolje definisala njena koleginica, Slovakinja iz Bratislave. Na pitanje kako je u Bratislavi, kaže da nije dobro. Stan košta 400 evra, a plata je 400 evra. To je taj, nama dobro poznati ambijent, ta kobna jednačina koja vlada u sredinama nepodesnim za život.
Ipak, Beograd je Beograd, potvrdjuju nam zemljaci – intelektualci sa cenjenim zanimanjima, daleko od gastarbajterske margine. Oni su i dalje magnetski privučeni veličinom i živošću rodnog grada kojem se stalno vraćaju, u zdravim i bezbednim dozama. Kažu – u Beogradu se stalno nešto događa i sve radi noću. Pouka za sve puritance koji se groze što je Beograd poznat po noćnom životu: pa noć nam je, dragi zemljaci, najveći i možda i jedini adut!! Splavovi i alkohol – zašto da ne, ali to nije sve: radi se privilegiji (koju imaju samo metropole) da noću možete da idete u radnju ili pojedete nešto s nogu.
Rešenje je, dakle na vidiku: umesto da budemo u nesrećnom klubu zvanom stan 400 evra – plata 400 evra, daleko je korisnije da Beograd forsira noćni život i brzu hranu, jer to je ono zbog čega smo atraktivni. I šta bi falilo da Dorćolka i njena majka prodaju turistima sendviče u Dušanovoj, a Voždovčanin da drži kafić u Šumicama. I da rade noću i da prave pare za tri kirije i da žive tamo gde žele.
I tako, sve dok pristojan život od svog rada bude zvučao kao nerealna fantazija, ostajemo u nesrećnom klubu ‘kolka plata-tolka rata’. Paradoksalno – jer imamo živahnu metropolu, sa tradicijom uzbudljivog mesta. Dakle- prihvatiti sebe, potencirati ono što drugi nemaju i stvoriti brend grada koji je slobodan, opušten, jeftin i ‘nikada ne spava’. Splavovi, kafići, cigare, burek, pljesak, mekike – I Bog da nas vidi!