To da kao narod volimo da se svađamo i kontriramo, nije neka novost. Dovoljno je strancu da provede par dana kod nas i doživeće taj rolerkoster topline, prihvatanja ali i žestokih sukoba među najboljim prijateljima oko bilo koje teme. Društvene mreže su kao izmišljene za nas – možemo javno da se sukobljavamo, vatriramo,vređamo, blokiramo..milina!
Dobro, buntovni smo i pravdoljubivi, emotivni smo pa se i posvađamo, šta sad.Bolje nego tamo neki hladni Severnjaci pa mu ne znaš šta ti misli – tešimo se.
Sve bi to bilo lepo da se zlovolja i mrzovolja nije otela kontroli i pokazuje se veoma često kao čista, nepatvorena zavist.
Ne ona obična zavist kao kad baciš pogled na Insta ili Fejs, a ono svi negde putuju po divnim predelima, piće, hrana, uživanje, svi se smeju a ti sediš za kompom ko neki jadnik.To je sve ljudski, uostalom, pomenute platforme i rade na principu baratanja takvim našim emocijama.
Kada zavist pređe iz pasivnog u aktivno stanje na scenu stupaju Oni Što Znaju – specijalisti za provlačenje kroz blato uspešnijih, boljih, lepših,pametnijih.Oni Znaju i nisu naseli na očigledne istine, Znaju Oni šta se iza brda valja, neko je tu nekog platio, neko je dvoličan i zao. I tako Oni Što Znaju otkrivaju svoj lični univerzum sumnjičavosti, kritizerstva i paranoje – zasipaju društvene mreže, ponosni na svoju moralnu veličinu.
Fudbaleri su pobedili jer su ih platili – pljušti na Fejsbuku jutro posle pobede. Neće se radovati Onaj Što Zna – aa, ne, ne! Nije on naivan, sve je to dogovoreno, umesto da uplate za bolesnu decu…
Neko je uspeo u svetu? Eh, lako je njemu, neka dođe ovde da priča, Znaju Oni ko je on, šta je i ko ga plaća.
Briljantan umetnik? To možda misli neuki puk ali Oni Znaju i ne tako lepe stvari, Znaju sa kim se on druži, ko ga gura – i naravno – ko sve to debelo plaća.
Koliko se samo rođenih tajnih agenata nije ovde ostvarilo…Prati se, brate, trag novca! Sve Huver do Huvera, pravo ljudsko bogatstvo na tako malom prostoru! Kovačevićev Ilija Čvorović iz Balkanskog špijuna, u odnosu na ove sveznadare, častan je čovek i oboleo sa razlogom. Oni Koji Znaju jesu možda gubitnici, razočarani, podložni uticajima ali se rado služe računarima, imaju vremena da troluju, dakle ne živi se loše, a ni ne radi se puno.
Odakle onda ta potreba za unižavanjem kvalitetnih ljudi i poduhvata? Kako je moguće da tuđa postignuća bilo kome škode? I kako Oni Što znaju misle da će zavirivanje u tuđe novčanike popuniti njihove sopstvene?
Nije, naravno, zavist ni naš ni nov izum – to je jedan od sedam smrtnih grehova, uostalom. Ili, u prevodu: nije lepo da javno zavidiš boljima od sebe, nemoj da se blamiraš, nema uvek skrivene pozadine. I, zamisli – postoje ljudi koje niko iz potaje ne plaća.
Uradi i ti nešto – nećeš imati vremena da zavidiš.
A drugi će onda, hehe, da zelene od muke!
