Preseljenje moje porodice u mnoogo veći stan iz Dušanove u novobeogradski blok 28 bio je svojevrsni šok. Iz sirotinjskog ali vekovima urbanog donjeg Dorćola obresmo se u soliterima usred močvare gde je sve bilo nekako drugačije, sirovo i divlje. Jedino što je valjalo bili su fenomenalni stanovi i kulturan komšiluk u ulazu.
Na četvrtom Kanjevci i Minići, a na sedmom Ilići i Vujasinovići sa po dve ćerke – Vesnom, Sonjom, Sandrom i Dadom. Vesele devojke, Dada i Sandra oslikale su cvetovima zid oko svojih ulaznih vrata.
U međuvremenu smo se vratili u centar, došle su i devedesete a Dada je postala čitani novinar tiražnog nedeljnjika “Duga”. Njene potresne ratne reportaže kao i neumoljivi portreti najjačih jahača ratne apokalipse doveli su Dadu u žižu javnosti. O njenim tekstovima se pričalo. Tiraž “Duge”je rastao.
Te somnabule devedesettreće, radivši na Art kanalu, pozvala sam Dadu da mi gostuje u emisiji. Videle smo se u njenom stanu da se dogovorimo za detalje. Pitala sam je zar se ne plaši da živi sama imajući u vidu vruće teme kojima se bavila. Zar se ne bojiš Arkana, pitala sam je, pošto je tih dana bio aktuelan Dadin nimalo nežan tekst o njemu. Ona mi reče da neće on ništa i da joj je preko posrednika poručio da nije loš tekst i da mu je jedino krivo što je ispao pička a on nije pička.
Na dan emitovanja emisije uživo, javlja mi se u panici urednik: šta piše ono u Politici da ćete da pričate o ratnom novinarstvu?!!!Nikakav rat, nikakva politika, mi smo kanal kulture, jel ti jasno. Meni jasno. Ko bi uostalom, za vreme rata pričao o ratu? Ne brini, rekoh, pričaćemo o medijima, novinarstvu….
Posle emisije srele smo se još jednom, na proslavi godišnjice “Duge”. Stajala je pomalo izdvojeno, naslonjena uz zid dok su se na centralnom podijumu Interkontinentala tiskale javne ličnosti, političari i koleginice u večernjim haljinama. “Samo ih gledam”- prokomentarisala je.
Nedugo zatim javljeno je da je nađena mrtva u stanu. U tom istom stanu sa oslikanim vratima. Prva verzija koja je javnosti ponuđena – samoubistvo očevom lovačkom puškom uz insinuacije o psihičkoj nestabilnosti, lekovima i alkoholu. Posle jedne decenije utvrđeno je da je reč o ubistvu. I to bi bilo to – što se tiče rešavanja Dadine smrti od strane države. Koja je, izgleda, neprestano u laganom sukobu interesa oko ishoda tog slučaja.
Nikada joj nije palo na pamet da napusti zemlju i pridruži se roditeljima i sestri koji su već živeli u inostranstvu. Mogla je da ima sve ovosvetske udobnosti a izabrala je da se bori za istinu u jednom odvratnom ratu i u jednom odvratnom vremenu.
Novobeogradske močvare su isušene, preko puta naše zgrade nalaze se belekspocentri, holidejinovi i sedišta svetskih multinacionalki. Kada prolazim našom ulicom koja je konačno postala gotovo pravi bulevar, redovno iz kola izvijam vrat u pravcu našeg ulaza. Što bi rekao Selindžer – sa ljubavlju i mučninom.