FollowNišta me ne pitajte, nisam dobre volje. Bolujem od PPS – PostPaukovog Sindroma, poznatog svima kojima je pred nosom pauk odneo kola i sto evra.Još začinjeno komšijskim rašomonom i ružnom predstavom zvanom “ko je zvao pauka”.
Promaja u novčaniku izaziva siva raspoloženja i tmurna razmišljanja na temu ovog nesrećnog društva u kojem trošimo naše dane.Tog maleroznog utorka više puta bila sam žrtva tuđe opuštenosti i kašnjenja upakovanih u obećanja da će se stvar obaviti za pet minuta.
Kao što je mnogima iz prakse poznato – tih famoznih “pet minuta” nikad ne traju pet puta šezdeset sekundi, već neodređeno duže. Kao u detinjstvu kad vas probude za školu, a vi kažete” još samo pet minuta” i stignete na četvrti čas.Te infantilne navike naše društvo čvrsto se drži kao svog pravila.
Tražite neko službeno lice, nema ga pola sata – “Izašao je na pet minuta”
Nemoćno čekate vozača automobila koji vas je zagradio – veselnik se vraća pošto je “samo svratio tu na pet minuta”
Dolazite na dogovoreni sastanak i dobijate SMS – „Stižem za pet minuta“ – dakle, još nije krenuo/la.
Ima u tom petminuta velikog prezira prema drugim ljudima .To znači –“ šta dramiš, ne kasnim baš toliko, nisam ti oduzeo baš toliko tvog nebitnog vremena, a ja obavljam meni bitan posao.”
Pet minuta ovde, pet minuta onde. Izgleda da se kao domine nižu ta mala zakašnjenca…i eto lavine kašnjenja i opšteg zaostajanja u elementarnom razvoju ovog nesrećnog društva u kojem trošimo naše jedine dane.
Eto šta PostPaukov Sindrom uradi čoveku – postadoh apsolutni srboskeptik.Srećom, stanje je privremeno – opet će bljesnuti duga i protrčati bambiji a ja ću biti srećna što živim u domovini.
Оставите одговор