FollowDesetak dana na obali mora i očajan Internet izazvali su neke čudne reakcije mog mutiranog gradskog bića. Otvorila sam konačno knjigu koju mi je prijatelj dao na čitanje. Kod kuće mi se nije dalo da je započnem duže vreme, probudio se taj dečiji strah od debelih knjiga, šta li. Kad ono – Gaito Gazdanov i njegovi romani Let i Noćni putevi. “Let” je neverovatan porodični ljubavni triler, a “ Noćni putevi “ je underground road movie taksiste koji otkriva galeriju likova noćnog Pariza kasnih tridesetih godina dvadesetog veka – pregršt prostitutki, mladih i starih, alkoholičara, čudaka i beskućnika, radničke klase i belih Rusa. O raskošnom pripovedanju i psihološkom vajanju likova sa posebnim osvrtom na ljudsku bedu neću ni da govorim – bolje je pročitati o čemu se radi.
Kad god maknem iz otadžbine, manje se nerviram kad čitam naše vesti. Nekako mi sve izgleda više farsično nego tragično, kao neki South park, na primer. Pseudo-vesti o pseudo-problemima. Nikako da zapamtim, a sto puta su mi obavešteni ljudi rekli, koji političar “drži” koje novine. Mada to nije teško pogoditi po samim naslovima – odmah vidite odakle vetar duva i gde zeka pije vodu. Uvek su urednici medija bili na telefonskim vezama sa onima “odozgo” – sa tom razlikom što su se pravi među njima trudili da bar proture istinu ili ponešto što nije “na liniji”. Srećom te kerefeke od novinarskih standarda niko više ne šljivi, a urednici mu dodju kao neki telefonski dispečeri, koji primaju i prosleđuju zadate istinite priče.
I na kraju, sasvim simbolično – umrlo novinarstvo, umro Dragan Babić. Njegove teme, promišljenost, neestradna pojava, hrabrost da ćuti i napravi pauzu u programu, odličan izgled i šta sve još ne – oblikovali su ukus onih koji su odrastali uz Babićeve emisije.
Ko je primio taj pelcer, teško može današnje novine da čita drugačije nego kao Treće oko ili Zonu sumraka. I eto, pročitaće ipak poneku knjigu, kad je baš loš Internet i sedi na obali mora, tako oflajn…
Оставите одговор