Stigne tako meni elektronsko pismo, kaže u prilogu je račun za domen taj i taj, toliko i toliko dinara, ako ne uplatite do tog i tog dana – ukidamo vaše mesto na svetskoj mreži širokoj…
„Au,pa hiljadučetristočetrdesetčetiri im… više ni ne pišem blog, šta sad opet neko plaćanje, dokle bre više, svaki dan nešto“ – počnem ja, onako luzerski da se svađam sa neprijateljskim računom. Onda se setim pionirke samopomoći Lujze Hej, koja kaže da treba se osećamo super moćno kad plaćamo račune, jer to znači da možemo da ih platimo, a to je lepo.
Hmm..
Poslušam ja Lujzu, uplatim produženje domena i sednem da pišem, da opravdam iznenadnu investiciju.
Zašto mrzimo račune? Ako ćemo pošteno – mi zaista trošimo struju, vodu,grejemo se, gledamo TV, koristimo Internet. Pa opet mnogi od nas doživljavaju račune kao nepravednu naplatu za nešto tako podrazumevajuće,što nam po rođenju pripada.
Generacija mojih roditelja nije bila takva.Jeste, bilo je posla,pa i plata, urednije se živelo.Mama je bila precizan blagajnik, računi plaćeni u sekund, poštovanje obaveza do te mere izraženo da je tata znao da joj kaže: „Pa, dobro bre Jelo, za koga ti navijaš – za državu ili za nas?“
Kada je stupila na scenu moja generacija, nije nešto bilo ni posla, ni plata.Nije lako plaćati račune kad nemaš banke.U celoj toj nesreći, mnogi od nas nikada nisu sasvim odrasli i preuzeli deo odgovornosti za sopstvene neuspehe. Lakše je bilo zamišljati da smo pukli samo zato što živimo u jednoj nesrećnoj zemlji. Da bi nas Negde Tamo gde je Bolje vrednovali i uvažili.
I onda stigne račun za struju, idealna prilika za relativizacije tipa „neću bre da im platim lopovi jedni korumpirani“.Pa onda malo građanskog aktivizma- postovanja na Fejsbuku moralnih objava o ovoj propaloj državi, i prodje dan, kako-tako.Nema posla, ali nema ni obaveza – nije loše. U dugovima smo za mesečne obaveze?“ Eh koliko im duguje samo onaj spinka, msm šta im znači ovaj moj sitniš?“
I tako se mi, ostareli omladinci, pobunjenici iz toplih soba, puni gorčine i samopravednog gneva valjamo, zapravo, u moralnoj bedi – kamati koju nam je zaračunao sopstveni život. Ne svi, naravno – ovo je više mala opservacija na sopstveni račun (opet račun!).
Kako stvari stoje,vreme je za otplatu.
Sa verom u pozitivnu nulu!