FollowNajnoviji domaći hit na Internetu – govor apsolventima profesorke Filološkog fakulteta Rajne Dragićević – podsetio me na (anti)motivacioni govor profesora fizike iz Druge beogradske Dimitrija Šamatića – Šamike.
Za njega se pričalo da je kao malo onako, šuškalo se po zbornicama o nekakvim psihičkim problemima. U stvari, uvrnutost je bila uloga koju je odabrao ne bi li se, kao prepametan i preosetljiv čovek, odbranio od budala u životu. Prezirao je mediokritete i bubalice, prevrtao očima kad bi slušao njihove napamet naučene odgovore o nekoj fizičkoj pojavi, a onda bi ih prekidao pitanjima: „Pokaži mi, gde je to u ovoj učionici? Imaš li ti to? Pa ti brate, ne znaš o čemu govoriš“. Zabavljao se tako što nam je delio nadimke i sprdao se na naš račun, sa finim cinizmom, nikad pregrubo ili primitivno.
Mene je odmah prozvao Novinarka, iako to tada nisam bila ni u naznaci. Izvede me tako on jednog dana na tablu da odgovaram. Ja u tremi zbog svog šupljeg znanja, čekam egzekuciju, a Šamika kreće sa svojim govorom:
„E novinarka, novinarka!“- počeo je. „Ti želiš da pišeš istinu, jel tako. A nećeš moći da pišeš istinu. A da bi napredovala, moraćeš da lažeš“. I tako ceo čas: taman mislim, evo završio je, sad će ipak da me pita – a Šamika uvede lajtmotiv „e novinarka, novinarka“ i nastavlja: o tome kako postoje „zvanične verzije“ događaja, pa nekakvi centri moći; da će mi šefovi biti loši đaci i da ću morati mnogo da se mučim u tom poslu, od kog u suštini nema vajde.
Govor je trajao do kraja časa. Šamika mi je dao pet iako nisam ni progovorila. Shvatila sam ja da on govori pametne i tačne stvari, ali tada mi je, realno, bilo najvažnije što sam se izvukla da ne odgovaram. Na žalost, bolna istinitost njegovih reči učinila ih je nezaboravnim. Uspomena na lament profesora Šamike redovno je osvežavana, što ličnim iskustvom u novinarskoj praksi, što tuđim iskustvima, od kojih su neka bila i fatalna.
Lepo mi je čovek govorio.Ali, ko još sluša profesore?
FUTRO
Оставите одговор