FollowPešački jadi
Svaki iskusan stanovnik Beograda zna kako se hoda gradom po suncu i kiši – nikako pravolinijski, već se nastoji da što veću deonicu pređete ispod tremova. Nadstrešnice su nesigurne i možete da zaradite vodopad po glavi – dakle, kad vidite redove stubova – tu je sklonište, tu može da se predahne od pljuska! Tada najčešće stojite sa sapatnicima koje je uhvatilo kao i vas, čekate da prođe, po neko izgubi nerve i krene, a ostali ga gledaju kao sporednog lika u ratnim filmovima, koji trči po otvorenom polju i gine..
Divlji kapitalizam od devedesetih pa na dalje kao da se zakleo da će uništiti ta gradska utočišta, tako zgodna da se ubudži kafić, prodavnica, trafika, kladionica i naravno, banka. Šta tu ko uostalom ima da se šeta i diše vazduh ako nema para? Ko nema za moku late sa šlagom i nije za ovaj svet!Pada kiša? Pa pobogu nosite kišobran bednici kad već ne znate da uživate u frenč pres kofiju!
To što čitav jedan filozofski pravac- stoicizam – potiče od sastajanja pod oslikanim tremom u Atini (Stoa Poikile), ne samo da nije razlog da takvi prostori postoje, već je i krajnje sumnjiva stvar. Poznato je, uostalom, da okupljanja i razmena mišljenja mogu da budu krajnje opasni. A i ti stoici uopšte nisu bili nekakvi skromni mučenici koji se stoički drže. Naprotiv – redom su se petljali u politiku, čak vladali i carevali. To nam zaista ne treba u ovom teškom trenutku. Dobro je, uostalom, što su stvar prošlosti – ne bi majci taj Zenon mogao da prođe kuda on hoće – osim ako nema Viza karticu, ne naruči lemonanu ili makiato sa hladnim sojinim.
Neki su nezadovoljni što je maleni trem sa zidićem za sedenje u zgradi na ćošku pretvoren u prodavnicu čarapa?Koga zanimaju stanari i njihova udobnost, slučajni prolaznici? Nema toga na Divljem Zapadu. Opšte dobro? Smešno.Trem ima smisla jedino ako se lepo zatvori i pretvori u lokalčić, idealan da namiri kumu nečije šurnjaje, kao kusur u većim dilovima.
Tačno je da smo mi Beograđani svileni i ne volimo kišu i žegu, nikako. Sve odlažemo dok se „ovo vreme“ ne stabilizuje i prolepša a onda u buljucima navalimo napolje. Razmaženi smo, neravnomerno izlazimo, sve stoji. I sad bismo još i da se sklonimo od kiše? Gluposti!
Reći će neko da se tremovi čuvaju kao deo arhitekture po svetskim gradovima, pominjaće Pariz, Barselonu, Havanu..Prvo i prvo- čim se pominje estetika – nema tu para. Gubljenje vremena. Drugo, i konačno: nismo mi Francuzi ni i Španci, nema ti toga ovde, ko se snađe -snađe. Posle nema kukanja – ima posla za one koji hoće da (k)rade! Evo, na primer, Grci se žale na ekonomsku krizu a imaju u sred Atine taj ogromni trem po kojem i nazvana stoička filozofska škola – zvrji prazan!
Šalu na stranu, realno, nije ovo neki veliki problem. U stvari, niko ni ne primećuje nestajanje zaklona I finih strujanja vazduha.
“ Gubitak javnih prostora? O, dokona ženo, spusti se na zemlju! Ceo svet je u krizi, bilo pa prošlo, nauči već jednom ta pravila igre. Sedi lepo kao čovek, naruči smuuti, kladi se, kupi nešto ako uopšte imaš keša xexe, opusti se, napravi I ti neku kombinu!”- došaptava vladarka iz senke – Korupcija, večna neprijateljica kiseonika,zelenila i neiskorišćenih kvadrata. I eto, na svom trijumfalnom pohodu, usput se pomalo poigra sa bednim pukom i postavi dodatne prepone na stazama najzastupljenijeg ekstremnog sporta današnjice – svakodnevnog života.