FollowEto. Baš mi je žao.
Pre jedno sto godina, bio nam je mentor na novinarskoj praksi u NIN-u. Nas dva devojčurka iz Pete beogradske, željne znanja i novinarstva dočekao je grmalj u vijetnamskoj jakni i vojničkim čizmama, zavaljen u stolicu, sa nogama na stolu.Gleda nas sa dosadom i počinje svoj antimotivacioni govor – sve u svemu, on uopšte ne zna šta ćemo mi u NIN-u, kako ovde sigurno ništa nećemo naučiti i što se njega tiče ne moramo ni da dolazimo. Ali avaj, mi smo ipak dolazile a mentor je malo omekšao kad je video da nismo baš toliki debili. Provocirao nas je inteligentno, na neotesanost smo se privikle. Dopadao nam se njegov novinarski stil, pokušavale smo i mi da pišemo nekakve ubojite komentare sa jakim metaforama.
Narednih decenija Tijanić je obitavao u meni stranom univerzumu visokog političkog establišmenta.Pisao je retko, uglavnom kad su ga napadali i javno prozivali – na njegovu sreću, uvek gluplji od njega.Iako sam kao građanin često bila besna na Tijanićev oportunizam maskiran u beskompromisnost, kao novinar sam se radovala njegovim tekstovima i tim malim, ali ubojitim igrama reči.
Žao mi je što ga je ambicija vukla dalje od pisanja.I verovatno ću zaboraviti u kojim je partijama bio, sa kim se šemio i čega je sve bio direktor. Zapamtiću taj jedinstveni novinarski stil istančanog bezobrazluka i raskošne ironije; nekada, dok novinarstvo još nije bilo preminulo.