Nema b(l)oga bez patnje – drevna je istina koja se i ovijeh dana potvrdila na takozvanom mom slučaju. Razmirisale se lipe, krenulo me malo u životu… i odmah se ne piše blog, imaju se preča posla. Ali b(l)og sve vidi i posla mi opomenu u vidu specifičnog vozila za prenos automobila, takozvanog pauka. I kao što je očigledno, odmah se uhvatih tastature, inspirisana nepravdom i promajom u novčaniku.
O čemu je zapravo reč? Pošto stanujem u zoniranoj ulici koja nema ni jedno parking mesto, zaputih se vozilom na obližnji parking na Pašićevom trgu, u blizini Skupštine Srbije, gde je, inače, pola parkinga rezervisano za skupštinske pregaoce a druga polovina je namenjena običnim vozačima. Odem ja ka ovoj narodnoj polovini, prijatno iznenađena što je parking renoviran, sve nešto sveže ofarbano, mislim se ipak ova vlast brine o nama, i tako zadovoljna, ostavim svoje auto na sigurno i odem dalje u nove radne pobede.
Vratim se posle nekog vremena, nema vozila. Osmotrim mesto zločina malo detaljnije, kad ono – majstori podebljali žutom bojom petnaest narodnih parking mesta – tako da su to sad rezervisana mesta za pregaoce iz Skupštine! Shvatim šibicu i pravac Beko, Vidin kapija – na čuveni parking plac za otete automobile, jedno tužno mesto koje tuče na slonove iz Zoološkog vrta, gde se ostaje bez sto evra i viče na nedužno osoblje parkingservisa.
Dakle tim divnim ljudima koje gledamo na teveu, koji će da uvedu bolne reforme i sve to tako, zafalilo 15 parking mesta? Pa čekajte, zar ne rekoše da smanjuju fond službenih vozila i da će se drastično smanjiti javna potrošnja? Rekli su, naravno, ali uvek zaboravim taj filigranski detalj – da se stezanje kaiša, „bolne reforme“ i slične mantre nikad ne odnose na samu vlas.
Bajdvej, nama hiljadama „lutajućih Beograđana“ koji imamo pretplatne karte za parkiranje u zoni al nemamo gde da se parkiramo, oduzeli su i deo onog lepog parkinga na Andrićevom Vencu. Isto nešto renovirali i odjednom, od dvadesetak mesta uzeše nam pet komada, onih najbližim Predsedništvu Srbije. To donekle i razumem, pošto Presednik i ne treba da se meša sa narodom i zaista nije lepo da mi stoka tu parkiramo dok on razmišlja.
Da ne pominjem svako peto parking mesto u gradu podvučeno žutim, tj rezervisano za agencije, direktorate, stranke, podružnice….
Nije da se žalim. Znam da sam sama kriva. Pod broj jedan hoću da živim u centru i da vozim kola a nemam para za garažu. Ko me šiša nek se selim na periferiju. Pod dva ne znam da parkiram na drveću i u vazduhu. To ću pod hitno da naučim što predlažem i mojim sapatnicima, lutajućim Beograđanima, koje srećem dok tužni kružimo gradom u potrazi za parkingom. Mi lepo po drveću, da ostavimo ovim misliocima i naša mesta za parkiranje. To su valjda te bolne reforme, svako treba da da svoj doprinos!