Dragana Kanjevac

All posts tagged tabloidi

FUTRO ilustracija

Evo teksta objavljenog daleke 2006. godine. U medjuvremenu tabloidi su zaista pošli ća i postali nehigijenski predmeti…

SKANDALOZNO : VOLIM TABLOIDE I ČITAM IH SVAKI DAN!

 

Svako ko je bar nekad bio zaposlen zna kako počinje radni dan: pije se kafa, komentarišu se aktuelni tračevi i tv program od sinoć. Ritual počinje pitanjem ‘Jeste li videli onu sramotu?’ da bi se nastavila rasprava o programu dopunjena saznanjima iz tabloida:’Čitala sam da ga je ostavila ljubavnica’ ili ‘Kažu da bije ženu’. Sve se poentira radio – Milevom jer nema te kancelarije u kojoj ne sedi bar jedna osoba koja pouzdano zna šta se dešava pošto njena zaova radi sa šurakom čoveka o kojem je reč.

Dnevne tabloide svi čitaju, pa i oni koji ih se gnušaju i smatraju da su dno života. To je hormonalna dnevna doza trača vezanog za politiku, nasilje, slavne ličnosti i sport. Tanke novine – taman da se pogledaju slike, pročita desetak naslova, podnaslova, par kratkih vesti – tačno onoliko koliko prosečnog čoveka drži pažnja. Maksimum petnaest minuta. Da svaki dan radimo gimnastiku umesto što čitamo novine, bili bismo nacija stogodišnjaka.

Kome treba tolika starost ako ne mogu da se čitaju novine?

Nisu samo Srbi kratke pameti: savremeni čovek koji živi u uslovima moderne tehnologije se ubrzao: jednostavno, kraće čita. U čitavom svetu vlada trend tabloidizacije štampe – prelaska na tzv kompaktni format (25 puta 37 santimetara). Istraživanja su pokazala da je takve novine lakše savladati ako zaduva košava dok čekate prevoz na stanici. Tržišna logika učinila je da tabloidi čine skoro 40 posto celokupne štampe u svetu. Tabloidizacija svih medija porastom senzacionalizma takođe je svetski trend. Svi mediji zabadaju nos u privatne stvari poznatih ličnosti, a kad je ta poznata persona političar, onda se to još zove i demokratija. Takođe, tabloidi su izvor informacija koje koriste drugi mediji. Tako, na mala vrata, javni prostor zaposedaju neimenovani izvori, izvori bliski redakciji , izvor koji je insistirao na anonimnosti i slična tabloidna mitološka bića.

Po formatu, veličini tekstova i naslova, osim Politike i  lista Danas, tabloidne su skoro sve domaće dnevne novine. Medju preživelim dnevnicima, Večernje novosti su doajen ovakve forme, tu su i Blic i Glas Javnosti.
A sadržaj, eh taj sadržaj! Pristrasnost, tračarenje i senzacionalizam gaji u manjoj ili većoj meri dobar deo domaće štampe. Najmasnije priče treba, ipak, potražiti u Kuriru i Pressu: u tom smislu ova dva lista (nastala cepanjem jedne redakcije- o, tako srpski!) jesu pravi tabloidi.
Od nedeljnih tabloida najjači su estradni Svet i Skandal. Običan svet nema pare za Svet: to kupuju njihova deca (koja i li~e na junake ovih revija), ali istovariće petnaest kinti za Press, jer šta još danas može da se kupi za petnaest dinara?

Ne znam koliko Britanci liče na Sun, ali Srbi su totalni Kurir! Domaća sklonost ogovaranju i srozavanju uspešnih i poznatih, kao i prilično skandalozna zbivanja čine dnevne tabloide najvernijom slikom srpske stvarnosti. Oni su lična karta ove vulgarne tranzicije, hormonalni status večno adolescentnog naroda. Engleska reč tabloid prvobitno je označavala pilule, lekove. Domaći tabloidi jesu za Srbe homeopatska medicina: histerijom na izbezumljeni narod, nešto kao gašenje vatre benzinom.
Po definiciji amoralni, manje su licemerni od medija kojima je, kao, do neke pravde. Tabloidi su prostitutke a ovi ozbiljni – sponzoruše: ko je tu sad pošteniji, teško je reći. Kad smo već kod onih stvari, domaći dnevni tabloidi nisu preuzeli britanski recept da je treća strana rezervisana za golu devojku: umesto kakve napredne lepotice, eto (j)opet naših političara, plus eventualno Tirke, čisto da zamiriše na novinarstvo… Nije čudno što se baš političari i starlete bore oko iste strane u novinama. Njihove sudbine imaju izvesne sličnosti: puno puta su morali da oćute kojekakvim budalama ne bi li se smešili sa naslovnih strana. Našeg će napaćenog čoveka umesto golih grudi očigledno više da obraduje ogoljeni političar uhvaćen u nekom nedelu. Dnevne prozivke na račun poslanika koji ne plaćaju struju, deru se na saobraćajce kad ih ovi zaustave, i uopšte, na svaki način bahato se ponašaju, jesu najkorisnija stvar u tabloidima. Nije loše da političari koji vole nastup »Znaš li bre ti ko sam ja?« znaju da uvek u vidokrugu vreba dokoni lik koji će rado da snimi slučaj telefonom i pošalje ga redakciji žute boje.

Za kreatore domaćih tabloida postoji verovanje da su njihovi ‘izvori bliski policiji‘ zapravo oni sami . Može biti da je to razlog što su mnogi gnusni tračevi tačni, i što baš kao slučajno u tabloidima izvire prljav veš protiv pokretača afera kao i svih onih koji se šire i mnogo laju “a nije im to posao”. Slučaj sinergije pandurolike skrivene kamere Nemoguća misija i lista Kurir u pakovanju lažnog hapšenja sopstvene kolumnistkinje, osim što je primer kršenja pregr{t zakona, puno govori u prilog lociranja tabloida negde oko samog dna života.
Posao tabloida negde i jeste da budu neodgovorni, nepouzdani, pristrasni. Da lože narod, što bi se reklo. Oni to čine prilično revnosno, iako se njihovi kreatori hvale svojom progresivnom ulogom u slobodi javnog govora, bavljenjem tabu temama, nazivanjem stvari pravim imenom i šta im već sve neće pasti na pamet u tom tiražnom samopouzdanju. Možda bi nekog i mogli da ubede u takav profesionalizam ako bi prethodno u svakom primerku svojeručno prelepili stranice crne hronike, jer to zaista ne može da se čita.

Ali hormoni ne pitaju za ukus, meru, prava na privatnost ili, daleko bilo – istinu. Strast je slepa sila i ruka sama ide ka tankim novinama koje ostavljaju crni trag na prstima.Telo traži dnevnu dozu- i evo je, stiže:

VELJA ILIĆ: SVE ĆEMO, BRE DA IH POHAPSIMO!GAZDA JEZDA:OPLJAČKALI ME SLOBA I MILO!MUĆKA! MULJANJE!PINK OTCEPIO KOSOVO! POL MAKARTNI POBEGAO OD ŽENE!POSLANIK UMRO U SKUPŠTINI!PRODALI BUGARKU ZA MOBILNI!SEVE TRUDNA?LANE KAO MILO! UDAVIO SE U KACI SA KUPUSOM!MAŠAN:PRODALI DUŠE ZA STO EVRA!ŠEIK PETKO!FURUNDŽIJA ELTON DŽON:FOTOREPORTERE TREBA STRELJATI!AMERI VREBAJU IZ PRIKRAJKA! JAD I BEDA!

Posle svega ovoga čovek nekako bude zadovoljan svojim bednim ali bezbednim životom najmanjeg mogućeg otpora. Nije on odgovoran što je pukao u životu – kriva je situacija. Može lepo da ustane ujutru, ode na posao i da se uz kaficu priključi diskusiji: Jeste li čuli šta se desilo u Nišu? – Ma ljudi se ubijaju, svi su poludeli, a ono silovanje? –Nije ni čudo šta se događa vidite vi šta rade ovi na vlasti, kradu i nikom ništa!- A što su pretili onoj pevačici? – Pa niko je nije terao da se druži sa sumnjivim tipovima! Što meni niko nije pretio? Mora da tu nešto ima, nisu tu čista posla… Nego da vidimo mi ko će šta za doručak!

 

 


 

  1. DOGADJAJI U NOVINAMA NISU  STVARNI – Ono što čitamo u novinama samo je zasnovano na stvarnim događajima.Radi se o određenim verzijama na osnovu kojih, poput Šerloka Holmsa, možete da, ukrštanjem verzija i putem indukcije i dedukcije eventualno dođete do nekakvih činjenica.
  2. NE VERUJTE NASLOVIMA- Starinsko novinarsko pravilo  da je naslov esencija teksta i da sadrži reči  koje postoje u tekstu  – potpuno je odbačeno u sadašnjem svetu paranovinarstva. Aktuelni naslovi su provokativni iskazi koji najčešće nemaju nikakve veze sa  pripadajućim tekstom.
  3. ONAJ KOGA HVALE, TAJ JE GLAVNI BAJA – Ako vas zanima ko „drži“ neke novine ili ima kontrolu nad njima, osmotrite ko je od političara prikazan najpozitivnije – i eto, to je taj baja! A onaj o čijoj svadbi ćute tabloidi je baya nad bayama.
  4. SVE SU SLIČNIJE WIKIPEDIJI-Priče o poznatima i njihovim putovanjima, bolestima, venčanjima i razvodima uredjuju  se po principu Wikipedije – poznatoidi sami šalju storije o sebi novinama. To je ujedno i rešenje zagonetke kako to da sve novine sinhrono objave, na primer, ekskluzivne fotke Darebubamare sa Balija.
  5. RED ALERT ILI ZNAK UZBUNE ZA STRANAČKA SAOPŠTENJA –  Kad u novinama vidite test koji prepričava stranačka saopštenja –budite uvereni da ne čitate novine nego štampana  glasila dotične stranke.
  6. OPREZNO SA BROJEVIMA – Svaka katastrofalna pojava ili rezultat može biti brojevima prikazana kao nevidjeno korisna i uspešna.
  7. NE VERUJTE SLOVIMA – Neka vam novine nikako ne budu merilo pravopisa i gramatike –dovešće vas u grdne zablude.
  8. PREPOZNAJTE SPIN ILI BUVU – postoje najmanje dve vrste puštanja“ buve“ ili spinovanja:  forsiranje manje bitnih tema umesto gorućih pitanja  i puštanje neproverenih vesti u svrhu uticanja na dogadjaje – to su vam oni naslovi sa znakom pitanja (npr.“Dragana Kanjevac nova ministarka bez portfelja?“)
  9. PREPOZNAJTE LINČ- Ako se iz broja u broj „novine“ bave mutnim radnjama određene ličnosti i iz sata u sat nas zasipaju „novim saznanjima“ – budite sigurni da je u toku medijski linč, pošto je žrtva stala na žulj nekome iz vlasti. Ko bi to mogao biti –  pogledati pod 3.
  10. OPROSTITE ALI NE ZABORAVITE.Ništa iz novina ne primati k srcu, ne nervirati se uopšte. Ipak ne zaboraviti sve te gluposti samo da ne bismo došli u iskušenje da sutra poverujemo istim bajama sa novim pričama, frizurama i pokretima.

Sad je već eksperimentalno dokazano – reč „ Ceca“ jednostavno diže narodni pritisak. Kombinacija reči Ceca+Nova godina+Skupština ovih dana dovešće do infarkta i protivnike i fanove – ove prve od zgroženosti a druge od djuskanja,pevanja i kolektivnog karasevdaha.

U čemu je uopšte problem? Sa stanovišta naših trenutnih vladara, nema nikakvog problema – eve narodu šta najviše voli, neka se zabave u ovim teškim vremenima, a ova šaka tutumraka iz okolnih ulica kojoj  je to sve gadno, nek stave čepove u uši i slušaju taj svoj rok ili klasiku.

Ne, nije ovo priča o Ceci, narodnjacima,poseljačenju, devedesetim, tigrovima.Reč je o fatalnim  strategijama (i ove) vladajuće scene.

Za početak, čemu potreba za mega narodnim veseljem?Naime, šta je razlog, interesantna sam znati.Čak su i target koncerti za vreme bombardovanja bili manje besmisleni, mada je psihijatar  Jerotić već tada objavio dijagnozu pomenutih veselja u besedi  Tragični optimizam Srba.

Zamislimo sad nekog normalnog čoveka na vlasti – teško je, znam – koji će da kaže, na primer:“Hajde da ove godine novac za novogodišnju proslavu potrošimo na ————–(bilo šta korisno)“.

Pusti snovi.Zanimljivo da  je upravo aktuelna vladajuća garnitura grlo odrala dok je bila opozicija graktajući protiv marketinške vladavine Tadića&Šapera i sinova. Kad, ne lezi vraže, sad, kad su oni na Olimpu, ljudi su odjednom tako sitni, tako daleki i mali….I eto, marketing nikad jači.Izrazito tabloidni stil PPV vladavine sa senzacionalnim i ekskluzivnim najavama i lažnim šokovima navodi na pomisao:  da nije božemeoprosti  Alister Kempbel-nekadašnji Blerov savetnik i spin Doktor nad Doktorima -dobio ofis u Nemanjinoj?

Reč „Ceca“ ne označava samo osobu sa prebivalištem u Ljutice Bogdana. Ova reč je sad u funkciji  medijskog prekrivača haotične i loše vođene stvarnosti –malo leba i igara za gladne fanove i poneka koska za mrzitelje, da imaju o čemu da šize po svojim luzerskim blogovima, postovima i kolumnama. I eto, svi smo se uspešno upecali.

Pitam se samo hoće li sam Alastair birati numere na dočeku  ili će to prepustiti PM-u?

 


 

Svi mi koji čitamo tabloide i pratimo kako se poznate ličnosti provode po belom svetu na kojekakvim jahtama, piju sokove od povrća da “izbaziraju organizam” i opremaju svoje luksuzne kuće sa stručnjakom za feng shui, znamo da će nesreća kad-tad zakucati i na njihova vrata.Bolesti, nesreće i smrt – prava su medijska poslastica koja diže tiraže, rejtinge, posete i lajkove do neslućenih visina. I bogati plaču – idealna je medijska formula koja kombinuje standardnu atraktivnost loših vesti sa nekom vrste utehe za sve neslavne, nebogate i nepoznate: sreća se (kao) ipak ne može kupiti.

Ako za sada ostavimo smrt kao PR napalm bombu – što svedoči istorija posthumnih umetničkih karijera uspešnijih nego za života- bolest je na tržištu novopoznatih visoko cenjena roba. Što je bolest teža, to su marketinške mogućnosti veće: tekstovi u nastavcima, objavljivanje novog, prosvetljenog pogleda na život putem knjige ili DVD izdanja i slično.

Lakše povrede i izlečive bolesti, uz odgovarajuće PR veštine, mogu da dostignu efekat približan teškim dijagnozama. Model “Gledao sam smrti u oči” može da posluži na kraće staze i osveži po neku estradnu karijeru. Objavljena nezgoda čak je negde stvar prestiža, jer samo prave zvezde imaju i dramatične  izazove iz kojih izlaze jači i mudriji nego ikad. Redakcije domaćih tabloida postale su neka alternativna Hitna pomoć, kojima se celetoidi poveravaju čim ih zadesi kakav belaj. I eto, ono što su nekada istaknuti ljudi krili kao zmija noge- bolest i nedaće – u eri celetoida postala je idealna roba. Plebs koji troši priče o poznatima, a  čije bolesti i smrti nema “u svim novinama”, ima o čemu da ćaska na puš-pauzama simulirajući saosećanje (“jao jeste čuli jadan čovek”), potajno likujući što je poznatoga stigla kazna zbog glamuroznog života na kojem mu sve vreme zavidi. Dakle, i kupci i prodavci tužnih priča imaju dobit.Finansijska situacija je u ovoj oblasti gotovo savršena: jer,  sreća se možda i ne može kupiti ali nesreća zato ide kao alva!