All posts tagged Srbija

Stigla maca na vratanca mog skromnog doma u obliku tzv. plavog koverta. Neplaćena kazna za saobraćajni prekršaj u Raškoj od pre dve godine zamenjuje se kaznom zatvora od pet dana. Prekršaj se, fakat, desio na putu Crna Gora – Beograd, malo sam se zanela u želji da tih 600 km pređem što pre. Čak sam nekako bila i zahvalna policajcima što su me zaustavili, primirili me na drumu i možda sprečili nezgodu. Po povratku kući, primenila sam princip „plakaću sutra“, odložila problem za neku neodređenu budućnost i zaturila priznanicu. Sad je, eto, stigao račun za naplatu, udebljan za sudske troškove i pretnju hapšenjem.

Reći će neko, uobičajena svakodnevica čoveka na Balkanu. Ništa tu i ne bi bilo sporno da se potencijalna rezidentkinja Padinjaka, to jest ja – nije javno oglašavala na temu burazerskog mentaliteta „našeg čoveka“. Sve računajući da je taj javašluk i izbegavanje zakona rezervisan za tamo neke druge – kad ono, burazerka čuči i u mojemu biću. To je taj ma-ko-ih-šiša stav, sa relativizacijama tipa „mene su našli da globe a lopovi caruju“. Kazna će čudotvorno nestati, dovoljno je beskonačno odlagati i poricati problem. I eto sigurnog puta do petodnevnog aranžmana u ustanovi  nadomak Beograda.

Još jedan  balkanoidni napad desio mi se pre par godina na tlu EU, tačnije u Sloveniji. Kilometarska kolona automobila u Radovljici, Slovenci čak uredno postavili znak da je put opterećen i da se očekuju kolone. Napolju 40 stepeni a ja sa rasplamsalom temperaturom vozim šestogodišnje dete u kolima bez klime. Zaustavna traka prazna, nikom ne pada na pamet da je koristi za preticanje – osim meni, koja ne odolevam toj mogućnosti. I tako je crveni klio sa bege tablama pretekao čitavu kolonu, a da niko nije pošao za njim. Jesam li od svih u koloni bila jedina u nekom problemu, ili je mentalitet učinio svoje i poterao kola u pravcu izbegavanja čekanja?

Eto kako strah od zatvora može da prosvetli čoveka. Prema tome, umesto da pametujem o „našem čoveku“ ili o nepravdi što mene cimaju pored „tolikog kriminala“, odoh polako da se prijavim na šaltere, priznam sve grehe i uplatim kazne i kamate. I poštovaću saobraćajne propise, pa šta bude. Neka ovaj lični zaokret bude moj mali doprinos državnom budžetu i  oporavku domaćeg mentaliteta.

Sad, kad je utihnuo pravi rat na društvenim mrežama izazvan izvesnim folk koncertima, ne bi bilo loše Srbiju poslati na jedan razgovor kod psihologa. Ništa strašno, to je sasvim normano u civilizovanom svetu, možda može da se pomogne nesrećnoj zemlji. Dobro je što su folkerke izazvale još jednu nezapamćenu opštenarodnu svađu, koja je ovde uvek borba na život i smrt – gde se cepaju košulje, zamenjuju teze i masovno unfrienduju Facebook protivnici. Svi odjednom postadoše doktori sociologije, a ne samo beogradski taksisti – koji su to oduvek i bili. Vreme je za doktora, definitivno.

Otvorili su Srbiji karton već mudri Cvijić i Dvorniković, pa dali dijagnozu balkanskom čoveku: oštroumnost i pravdoljubivost, agresivnost i autoagresivnost, naprasitost i okrutnost, buntovništvo, brbljivost i lakovernost, nesklad racionalnog i iracionalnog u ličnosti, nezadovoljstvo sve do melanholije. Kada se tome doda pregled prof. Jerotića sa naznakom da je pacijent samouveren do granice patološkog narcizma a sa druge strane pun samomrržnje i samoprezira – šta drugo da se kaže nego da Srbija ima izvesne probleme sa sobom.

Nedavno je objavljeno jedno od brojnih “najnovijih američkih istraživanja” po kojem su, navodno, Srbi narod sa najvećim samopouzdanjem na svetu, a na poslednjem mestu su Japanci. Ne znam da li ovo ima veze sa maksimom “Srbija do Tokija”, ali definitivno ima sa zen stihovima “Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine”. Samopouzdanje do propasti.

A sa druge strane samoprezir: koliko puta dnevno čujete ili izgovorite da “ovo ima samo kod nas”, i šta uopšte da očekujemo u “zemlji Srbiji”, kad smo “najgori narod”, “ma mi smo stoka” i sve tako redom.  Primeri negativnih pojava u negativnom društvu kod nas su nešto kao britansko ćaskanje o vremenu. Sretnete prijatelja, on vam ispriča o hororu koji je doživeo u domu zdravlja, vi njemu uzvratite primerom sa šaltera i sa posla. Potom malo ogovarate poznanika koji je postao uspešan i poznat  a znate kakva je bitanga;  zatim ritualno razmenite hejt prema vestima iz novina i zaključite da “ovde neće biti bolje za sto godina”. Posle se tek priča o životu, deci, i ostalim manje bitnim temama. Ima neke ugodnosti u tom “strašno, strašno” ćaskanju. Nismo mi krivi što smo pukli, pukla je cela zemlja.Eh, da živimo “u nekoj normalnoj zemlji”, svi bismo bili Nobelovci!

I tako, kažu doktori, ta neravnoteža i promenljivo raspoloženje od svemoći do inferiornosti govori da je pacijentkinja Srbija, delom zbog dugotrajnog života u laži i samozavaravanju –  ostala na stupnju deteta koje to više nije. Infantilna luzerka dakle. Prodaje stan parče po parče, ostala joj još poneka soba. Potrošila pare, naravno, još se i zadužila. Niti radi, niti traži posao. Traumatična prošlost, čudno se ponaša. Za izbegavanje, sasvim.

Zato ne bi bilo loše da ode na taj razgovor kod psihologa, onako neobavezno, pa da vidimo šta će on da kaže.

 FUTRO

Kad mu na ulici zazvoni telefon on kaže “na sastanku sam”.

Burazer je brz. Ako krenete da sednete na jedinu praznu klupu u parku, burazer će se odjednom tu stvoriti i sesti pre vas. Ako se približavate redu na kasi u prodavnici, on će protrčati i zaobići vas radom tela.

Burazer ima sopstveni protok vremena. Njegovih pet minuta ponekad  traju satima. Burazer vas, na primer, zagradi kolima, ode u nepoznatom pravcu, završi svoj posao a kad vas zatekne kako nemoćno čekate da se vrati – reći će vam da je stao tu bukvalno pre pet minuta. Ako vam duguje novac koristi izraze “za dan-dva”, ”do kraja nedelje”, “od ponedeljka” i slične, koji u prevodu na neburazerski jezik znače – “nikad” ili “ne pada mi na pamet”.

Burazera nikada nećete videti u redovima za lekara – njegov venčani kum po pravilu je lekar specijalista, po mogućstvu načelnik. Takođe je obezbeđen i kod nižeg medicinskog osoblja – uvek su tu nađe medicinska sestra ili laborantkinja koja je komšinica, rođaka, komšinicina rođaka ili rođakina komšinica.

Burazer uvek ima ortaka koji može da vam “završi” (tipičan burazerski izraz) šta god vam treba. Vole da  tu pred vama okrenu „vezu“ telefonom, nazivaju ga nadimkom i uopšte demonstriraju koliko su dobri sa ključnim čovekom. Ako pristanete na “završavanje”, računajte da će vam u tom slučaju burazer tražiti protivuslugu u roku od 24 sata.

Iako može da ima razna ubeđenja i stavove, burazer je apolitičan tip. Najbolja je ona vlast u kojoj ima najviše poznanika i  burazerskih ortaka.

Burazerske firme vole da koriste izraz „plaćanje u paketu“. Fora je sledeća: oni vam duguju pare ali nude i nastavak saradnje pa će navodno sve to platiti u tzv “paketu”, što je eufemizam za odlaganje dugovanja i pravljenja saradnika budalama.

Ako niste na vreme prepoznali burazera i ušli ste u zajednički  posao ubeđivaće vas da su legalne procedure komplikovane i skupe do zla boga i da je najbolje da sve završite na reč, keš na ruke itd. Inače, stalno se žali na nered u državi, koji je u stvari burazeru potreban kao kiseonik i čini njegovo prirodno okruženje.

Burazeri su često porodični ljudi, tako da sva muljanja, vaćarenja i prevare čine u ime prehrane porodice, školovanja dece i ostalih pravednih i visokih  ciljeva.

(Sve se ovo  odnosi i na žene, koje su podjednako podložne burazerizmu kao i momci  ali nisu posebno spomenute iz razloga jezičke rogobatnosti)

autor: slavimir stojanović futro