Već na prvom času novinarstva u Petoj beogradskoj pokazao nam je ko je. Ušao je u odeljenje (ko ga ne zna neka zamisli Roj Orbisona u zgužvanoj vijetnamci) i rekao: ’Ovaj red klupa na Tašmajdan, ovaj na Palilulsku pijacu i donesite mi vest do kraja časa. Stuštismo se niz stepenice, onako napaljeni, i kud koji…Na kraju časa oduševljeni se vraćamo i prinosimo mu papire, a on nas sve lepo odjavi kunjajući na klupi: ‘Pa to ste sebi napisali, sta će to meni!’
Bio je neponovljiv i potpuno nepredvidiv. Uglavnom je kasnio ponedeljkom na prvu čas ujutru, ili se nije pojavljivao. Ali kad se pojavi…
Njegovo predavanje o Kafkinom Procesu nas je potpuno pomerilo . Sta se dešava kad izadjete iz drustvenih šina, glasilo je jedno od brojnih pitanja koje je Pipal postavljao a nas su se možda tada malo ticala, ali smo znali da se radi o nečemu istinitom i dubokom.
Taman smo se navikli da ponedeljkom ujutru dolazimo opušteno u skolu, ali Pipal ne bi bio Pipal kada ne bi pravio iznenadjenja, ponekad i neprijatna. Pojavio se jednog jutra i svima nam redom dao neopravdani, ‘jer u školu mora de se dolazi’.
Došao je i momenat da školske vlasti reaguju na nedopustivo ponašanje ovog genija, sklonog studijskim boravcima u kafanici kod Toze preko puta. Direktorka je organizovala hitan sastanak profesora i pride privela nas neke učenike: svi su bili tu osim optuženog . Počela sednica, posle nekog vremena ulazi Pipal na vrata, pune mu ruke supermasne hartije u kojoj se nalazi vruć burek. Seda, direktorka ga besno pozdravlja i priprema za egzekuciju, ali burek neodoljivo miriše i Pipal izlazi napolje uz napomenu ‘samo da pojedem burek’.To je ujedno bio i kraj sednice, to jest planiranog sudjenja. Na burek nisu računali…
I tako, baveći se kasnije novinarstvom, shvatih da sam sve bitno o toj profesiji naučila od starog Pipala. I još po neke sitnice – o životu, društvu, civilizaciji, slobodi,mišljenju, i tako te stvari..
All posts tagged novinarstvo
PROFESOR IVAN PIPAL
Kako ispričati ovu smešnu priču a ne ponavljati Domanovića, Nusića, Kafku ili Orvela? Najbolje po redu, narodski. Ko onaj Valjevac iz Vremena…
Jun mesec ove godine. Razbeharalo se drveće, a sa njim i ja. Uvati me neka radost i vera u bolje sutra, te reših da se prijavim na konkurs za direktorku st b. Napravim ti ja čitav plan u glavi kako se za male pare može duredi nesretni studijobejić, preberem po svojim kvalifikacijama, imam sve!
Odštampam uredno šta treba da se skupi od dokumenata i crvenim plajvajzom krenem da polako otkačinjem jednu po jednu stvar…da sam se rodila, da nisam osuđivana, da nisam član ni jedne stranke, da nijesam u privrednom prekršaju, da sam 4 godine radila u ‘delatnosti koja je pretezna delatnost’ studijab…Aha, mislim se, pa ja sam baš u STB radila oko 4 godine sumasumarum, saću od njih i da tražim tu ćagu.Kad tamo, uknjižili mi četrnes meseci! Saznam ja tako lepo da sam najpopularnije emisije radila na crno, tj da se to, na papiru, nije ni dešavalo. Jedino, kažu, da potvrdi sveti Jugoslav. Popnem ti se ja na dvaesprvi, nema čoveka, dogovorim se sa posilnim da pošaljem mailom elemente potvrde, kaže mali biće sve ok. Kul. Došo Dan D, rok za predaju, kupim ja poslednje papire, odem do studiab po papir, kad ono niko nije dobio sent mail, nema potvrde, sv Jugo nije tu. Nema veze, dosetih se još nekih pet godinica po nezavisnim produkcijama, pokupim i to, predam u dvaesedmog marta na pisarnicu….huuuu….
Nedelju dana kasnije, otvorim Politiku, (držim nivo, čitam samo ugledne novine) kad ono ispade TV revija i na naslovnoj strani veelika slika, lepa đevojka, kažu nova direktorka st b, sa sve veeelikim intervjuom u sredini šarenog dodatka. Ček, ček mislim se, kako nova diretkorka, zar konkurs nije u toku, žena je vd direktora fakat, al to maleno vd nigde ne pronađoh u naslovu a ni u tekstu….Krenem da čitam, vidim žena se sprema za nove radne pobede, nikad joj se baterija na telefonu nije brže praznila, kaže, al nema veze pošto su svi u studijube kao jedna velika porodica. Pa sve neki planovi za sezonu jezen/zima, spremaju se kaže u velike pobede, čak će i aplikaciju duvedu za android, ludilo…Vidim ja kolko ima sati, da se radi o poželjnom kandidatu. Al mislim se, ima nade, uzdam se u svoje znanje i iskustvo – kvalifikacie rečju, pravda će trijumfovati, možda će shvatiti….
Nisu shvatili. Zvoni Neša poštar, kaže oćes da primiš ovaj plavi, iz gradske uprave je, kažem davaj! to su ovi za konkurs! Otvaram koverat, već zamisljajući lepi STB sa programima uživo, digitalizovanom slikom i bez montiranja na betama..kad ono, cvrc. Odbili me za kandidata. Nisam overila fotokopiju dokaza da sam se rodila. Itakoto.
Osetih neki kao šamar zla a odmah potom mi se javi glas moje pokojne babe /ćuti ko zna zašto je to dobro, spasila si se bede i robije /….izrelaksiram se i napravim izložbu fotografija o Beogradu (opet bgd, nikad se neću opametiti) u sred Njujorka, lepo. Vratim se i krenem da se u časovima dokolice bavim istraživačkim novinarstvom, pošto mi se, dakle, može.
U međuvremenu se konkurs lepo završijo (srela tri snimatelja stb na Pašićevom trgu, čekićaju inauguraciju direktorke jbt) te dobih dopis (opet poštar Neša / plavi je jel može -može/, obaveštava me neki gospodin predsednik komisije za izbor direktorke da su stigle četir prijave i da su se teškom mukom odlučili za Ivanu Vučićević. Inače znam ženu, gostovala sam joj na jutarnjem, bila super fina i suvisla. Neki Šarenac i još jedan čijeg imena ni u ludilu ne mogu da se setim, nijesu imali sreće, imali su manje pojena i za bobu je pobedila vd direktorka.Kul.
I evo šta saznah u mom dvodnevnom novinarskom pohodu:
Direktorka je morala biti ženskog roda i zvati se na slovo Ivana zato što je ona, kažu izvori, žena nekog Ljajićevog čoveka a i članica je stranke u narodu poznate kao naprednjaci. Ju!! Pa tamo piše da ne može…dobro.
Po Zakonu o zapošljavanju mogla sam u roku da predam samo moje cenjeno ime i prezime, dužni su bli da mi traže dodatnu dokumentaciju. Vidi majku mu…još da sam lukavo promenila ime i prezime , eh da sam znala…
Kuloari kažu da je Nova direktorka za pet godina rodila dvoje dece i završila dva fakulteta. E crna Dragana, ušla si u bitku sa ovakvim gigantima! Trenutno radim na pribavljanju tih diplomskih radova i mastera. Kad to pročitam, možda i ja budem direktorka jednog dana bre, i da se slikam za novine i da mi se baterija brzo prazni…eh.
I šta ću, upustim se u fazu dva istrazivačkog novinarstva zvanu – postoji li neki klasičan medij u Srbiji koji bi se bavio konkursom za direktorku stb. Faza je trajala jedan dan.Dakle ovako: samo tri nedeljnika nisu pod direktnom vučićevom kontrolom a urednici dva od ta tri su me belo gledali, u fazonu, gde ti živiš, ujebote namešten konkurs pa šta, ma to nije bitno, imam tamo ortake, itd.
Srećom postoji Internet, pa možete da čitate ovu smešnu priču onako po redu, narodski. Ko onaj Valjevac iz Vremena…..
Preseljenje moje porodice u mnoogo veći stan iz Dušanove u novobeogradski blok 28 bio je svojevrsni šok. Iz sirotinjskog ali vekovima urbanog donjeg Dorćola obresmo se u soliterima usred močvare gde je sve bilo nekako drugačije, sirovo i divlje. Jedino što je valjalo bili su fenomenalni stanovi i kulturan komšiluk u ulazu.
Na četvrtom Kanjevci i Minići, a na sedmom Ilići i Vujasinovići sa po dve ćerke – Vesnom, Sonjom, Sandrom i Dadom. Vesele devojke, Dada i Sandra oslikale su cvetovima zid oko svojih ulaznih vrata.
U međuvremenu smo se vratili u centar, došle su i devedesete a Dada je postala čitani novinar tiražnog nedeljnjika “Duga”. Njene potresne ratne reportaže kao i neumoljivi portreti najjačih jahača ratne apokalipse doveli su Dadu u žižu javnosti. O njenim tekstovima se pričalo. Tiraž “Duge”je rastao.
Te somnabule devedesettreće, radivši na Art kanalu, pozvala sam Dadu da mi gostuje u emisiji. Videle smo se u njenom stanu da se dogovorimo za detalje. Pitala sam je zar se ne plaši da živi sama imajući u vidu vruće teme kojima se bavila. Zar se ne bojiš Arkana, pitala sam je, pošto je tih dana bio aktuelan Dadin nimalo nežan tekst o njemu. Ona mi reče da neće on ništa i da joj je preko posrednika poručio da nije loš tekst i da mu je jedino krivo što je ispao pička a on nije pička.
Na dan emitovanja emisije uživo, javlja mi se u panici urednik: šta piše ono u Politici da ćete da pričate o ratnom novinarstvu?!!!Nikakav rat, nikakva politika, mi smo kanal kulture, jel ti jasno. Meni jasno. Ko bi uostalom, za vreme rata pričao o ratu? Ne brini, rekoh, pričaćemo o medijima, novinarstvu….
Posle emisije srele smo se još jednom, na proslavi godišnjice “Duge”. Stajala je pomalo izdvojeno, naslonjena uz zid dok su se na centralnom podijumu Interkontinentala tiskale javne ličnosti, političari i koleginice u večernjim haljinama. “Samo ih gledam”- prokomentarisala je.
Nedugo zatim javljeno je da je nađena mrtva u stanu. U tom istom stanu sa oslikanim vratima. Prva verzija koja je javnosti ponuđena – samoubistvo očevom lovačkom puškom uz insinuacije o psihičkoj nestabilnosti, lekovima i alkoholu. Posle jedne decenije utvrđeno je da je reč o ubistvu. I to bi bilo to – što se tiče rešavanja Dadine smrti od strane države. Koja je, izgleda, neprestano u laganom sukobu interesa oko ishoda tog slučaja.
Nikada joj nije palo na pamet da napusti zemlju i pridruži se roditeljima i sestri koji su već živeli u inostranstvu. Mogla je da ima sve ovosvetske udobnosti a izabrala je da se bori za istinu u jednom odvratnom ratu i u jednom odvratnom vremenu.
Novobeogradske močvare su isušene, preko puta naše zgrade nalaze se belekspocentri, holidejinovi i sedišta svetskih multinacionalki. Kada prolazim našom ulicom koja je konačno postala gotovo pravi bulevar, redovno iz kola izvijam vrat u pravcu našeg ulaza. Što bi rekao Selindžer – sa ljubavlju i mučninom.
- DOGADJAJI U NOVINAMA NISU STVARNI – Ono što čitamo u novinama samo je zasnovano na stvarnim događajima.Radi se o određenim verzijama na osnovu kojih, poput Šerloka Holmsa, možete da, ukrštanjem verzija i putem indukcije i dedukcije eventualno dođete do nekakvih činjenica.
- NE VERUJTE NASLOVIMA- Starinsko novinarsko pravilo da je naslov esencija teksta i da sadrži reči koje postoje u tekstu – potpuno je odbačeno u sadašnjem svetu paranovinarstva. Aktuelni naslovi su provokativni iskazi koji najčešće nemaju nikakve veze sa pripadajućim tekstom.
- ONAJ KOGA HVALE, TAJ JE GLAVNI BAJA – Ako vas zanima ko „drži“ neke novine ili ima kontrolu nad njima, osmotrite ko je od političara prikazan najpozitivnije – i eto, to je taj baja! A onaj o čijoj svadbi ćute tabloidi je baya nad bayama.
- SVE SU SLIČNIJE WIKIPEDIJI-Priče o poznatima i njihovim putovanjima, bolestima, venčanjima i razvodima uredjuju se po principu Wikipedije – poznatoidi sami šalju storije o sebi novinama. To je ujedno i rešenje zagonetke kako to da sve novine sinhrono objave, na primer, ekskluzivne fotke Darebubamare sa Balija.
- RED ALERT ILI ZNAK UZBUNE ZA STRANAČKA SAOPŠTENJA – Kad u novinama vidite test koji prepričava stranačka saopštenja –budite uvereni da ne čitate novine nego štampana glasila dotične stranke.
- OPREZNO SA BROJEVIMA – Svaka katastrofalna pojava ili rezultat može biti brojevima prikazana kao nevidjeno korisna i uspešna.
- NE VERUJTE SLOVIMA – Neka vam novine nikako ne budu merilo pravopisa i gramatike –dovešće vas u grdne zablude.
- PREPOZNAJTE SPIN ILI BUVU – postoje najmanje dve vrste puštanja“ buve“ ili spinovanja: forsiranje manje bitnih tema umesto gorućih pitanja i puštanje neproverenih vesti u svrhu uticanja na dogadjaje – to su vam oni naslovi sa znakom pitanja (npr.“Dragana Kanjevac nova ministarka bez portfelja?“)
- PREPOZNAJTE LINČ- Ako se iz broja u broj „novine“ bave mutnim radnjama određene ličnosti i iz sata u sat nas zasipaju „novim saznanjima“ – budite sigurni da je u toku medijski linč, pošto je žrtva stala na žulj nekome iz vlasti. Ko bi to mogao biti – pogledati pod 3.
- OPROSTITE ALI NE ZABORAVITE.Ništa iz novina ne primati k srcu, ne nervirati se uopšte. Ipak ne zaboraviti sve te gluposti samo da ne bismo došli u iskušenje da sutra poverujemo istim bajama sa novim pričama, frizurama i pokretima.
Eto. Baš mi je žao.
Pre jedno sto godina, bio nam je mentor na novinarskoj praksi u NIN-u. Nas dva devojčurka iz Pete beogradske, željne znanja i novinarstva dočekao je grmalj u vijetnamskoj jakni i vojničkim čizmama, zavaljen u stolicu, sa nogama na stolu.Gleda nas sa dosadom i počinje svoj antimotivacioni govor – sve u svemu, on uopšte ne zna šta ćemo mi u NIN-u, kako ovde sigurno ništa nećemo naučiti i što se njega tiče ne moramo ni da dolazimo. Ali avaj, mi smo ipak dolazile a mentor je malo omekšao kad je video da nismo baš toliki debili. Provocirao nas je inteligentno, na neotesanost smo se privikle. Dopadao nam se njegov novinarski stil, pokušavale smo i mi da pišemo nekakve ubojite komentare sa jakim metaforama.
Narednih decenija Tijanić je obitavao u meni stranom univerzumu visokog političkog establišmenta.Pisao je retko, uglavnom kad su ga napadali i javno prozivali – na njegovu sreću, uvek gluplji od njega.Iako sam kao građanin često bila besna na Tijanićev oportunizam maskiran u beskompromisnost, kao novinar sam se radovala njegovim tekstovima i tim malim, ali ubojitim igrama reči.
Žao mi je što ga je ambicija vukla dalje od pisanja.I verovatno ću zaboraviti u kojim je partijama bio, sa kim se šemio i čega je sve bio direktor. Zapamtiću taj jedinstveni novinarski stil istančanog bezobrazluka i raskošne ironije; nekada, dok novinarstvo još nije bilo preminulo.
Nema tog medija u Srbiji koji nije preneo rezultate izvesnog istraživanja o svetskoj sreći, po kojem su Srbi jedan od najnesrećnijih naroda.Na prvi pogled – očekivani rezultat.Navikli smo već da pobeđujemo u kojekakvim derbijima začelja.Jeste, nesrećni smo, luzeri smo, siromašni smo –ništa sporno. Više je zbunjivalo ono američko istraživanje, koje su prošlog meseca objavili naši mediji, po kojem su Srbi proglašeni za narod sa najviše samopouzdanja. Kako sad to – jesmo li mi nesrećnici sa viškom samopouzdanja? Ima i u tome neke istine, ali da ne filozofiram previše. Naša nesreća direktno je potvrđena načinom na koji smo dobili vest o pomenutom istraživanju po kojem smo planetarni luzeri.
Biće da je stvar krenula od agencije Fonet, koja je objavila vest da “Prema izveštaju o svetskoj sreći, nastalom na osnovu istraživanja Instituta sa Univerziteta u Kolumbiji, Srbi spadaju među najnesrećnije nacije.” Opa,pomislih – Kolumbija ima novca za tako suptilna istraživanja- i shvatih da i ne znam baš mnogo o toj latinoameričkoj državi.Ali slučajno znam gde definitvno ima novca i vremena za nauku – Na Columbia univerzitetu u Njujorku odakle je fakat, i poteklo ovo istraživanje o sreći. http://www.earth.columbia.edu/sitefiles/file/Sachs%20Writing/2012/World%20Happiness%20Report.pdf
Dakle, prvo je sastavljač vesti u Fonetu u najmanju ruku prevideo da se država Kolumbija piše sa o, Colombia, a univerzitet je Columbia.Objavljenu vest potom prenose svi mediji u izvornom stanju, sa onoliko pažnje koliko je potrebno da se izvrše radnje select-copy-paste.
I tako je vest dobila taj latino šmek, i na malenom detalju dokazala koliki smo nesrećnici. Srećom, postoji ono drugo istraživanje o samopouzdanju, pa možemo da upotrebimo tipične domaće mantre poput “ti ćeš mi kažeš” ,“ko ih bre šiša” ,“saću ja da ti objasnim“,“ma nemaju oni pojma” – i da nastavimo svoj luzerski put uzdignutog čela, kao i do sada.
Desetak dana na obali mora i očajan Internet izazvali su neke čudne reakcije mog mutiranog gradskog bića. Otvorila sam konačno knjigu koju mi je prijatelj dao na čitanje. Kod kuće mi se nije dalo da je započnem duže vreme, probudio se taj dečiji strah od debelih knjiga, šta li. Kad ono – Gaito Gazdanov i njegovi romani Let i Noćni putevi. “Let” je neverovatan porodični ljubavni triler, a “ Noćni putevi “ je underground road movie taksiste koji otkriva galeriju likova noćnog Pariza kasnih tridesetih godina dvadesetog veka – pregršt prostitutki, mladih i starih, alkoholičara, čudaka i beskućnika, radničke klase i belih Rusa. O raskošnom pripovedanju i psihološkom vajanju likova sa posebnim osvrtom na ljudsku bedu neću ni da govorim – bolje je pročitati o čemu se radi.
Kad god maknem iz otadžbine, manje se nerviram kad čitam naše vesti. Nekako mi sve izgleda više farsično nego tragično, kao neki South park, na primer. Pseudo-vesti o pseudo-problemima. Nikako da zapamtim, a sto puta su mi obavešteni ljudi rekli, koji političar “drži” koje novine. Mada to nije teško pogoditi po samim naslovima – odmah vidite odakle vetar duva i gde zeka pije vodu. Uvek su urednici medija bili na telefonskim vezama sa onima “odozgo” – sa tom razlikom što su se pravi među njima trudili da bar proture istinu ili ponešto što nije “na liniji”. Srećom te kerefeke od novinarskih standarda niko više ne šljivi, a urednici mu dodju kao neki telefonski dispečeri, koji primaju i prosleđuju zadate istinite priče.
I na kraju, sasvim simbolično – umrlo novinarstvo, umro Dragan Babić. Njegove teme, promišljenost, neestradna pojava, hrabrost da ćuti i napravi pauzu u programu, odličan izgled i šta sve još ne – oblikovali su ukus onih koji su odrastali uz Babićeve emisije.
Ko je primio taj pelcer, teško može današnje novine da čita drugačije nego kao Treće oko ili Zonu sumraka. I eto, pročitaće ipak poneku knjigu, kad je baš loš Internet i sedi na obali mora, tako oflajn…