Objavio nedavno moj drug Gocić prvi roman. Kaže mi -Kanjevac ne bi bilo loše da napišeš neku recenziju, znaš ono tvoje.Nema problema, kažem, samo nemam gde da objavim, ne pišem po novinama.“Samo ti napiši pa ćemo već negde smestiti tekst“.Važi, rekoh. Onda me ščepala BŠL- Bolest Školske Lektire – neurotično izbegavanje čitanja obavezne literature po cenu premeštanja nameštaja, kuvanja, sređivanja ormara i sličnih neodložnih akcija. Onda sam ipak sela, pročitala roman, sastavila tekst i objavila na blogu.Onda se Gocić u panici javio da skidam tekst sa bloga jer ce ga objaviti Danas.Onda je zvao i rekao da neće da ga objave u Danasu.Posle se jos jednom javio i rekao da u stvari niko neće da objavi recenziju.I na kraju stiže mail: Kanjevac pustaj recenziju za „Tai“na blogu, nista nisam uspeo da uradim. Ojha .Onda su novine javile da je Goran Gocić dobitnik ovogodišnje nagrade Miloš Crnjanski za roman Thai.Onda je meni bilo drago, još naročito zbog Crnjanskog i tako nekih analogija, da ne širim tu priču. Evo priče o romanu Thai.
ŠTA SVE MOŽEŠ NA TAJLANDU KAD OŽIVIŠ
Prikaz romana “Thai“ Gorana Gocića (Geopoetika, 2013.)
Goran Gocić, teoretičar popularne kulture,dokumentarista i novinar, autor studija o Vorholu i Kusturici, publicista od formata pomalo povećeg za ravnodušnu Srbiju – objavio je svoj prvi roman. Ljubav na Tajlandu, ili šta se zbiva kad sredovečni intelektualac, Zapadnjak „otvrdloga srca“, pa još Srbin, izmučen nihilističkom i grubom domovinom zaroni u potpuno suprotnu civilizaciju i doživi ljubav – najkraći je siže ovog ispovednog romana u kojem je autor pošteno izvrnuo svoju dušu i dao na uvid čitaocu. Nije naodmet reći da će srce glavnog junaka proburaziti lokalna devojka zaposlena u go go baru, pošto iz ovog detalja kulja dim koji će zapaliti poveću vatru.
Ova snažna ljubavna priča ujedno je i kulturološka studija samog Tajlanda kao i Istoka uopšte, i te ogromne razlike shvatanja života na Istoku i Zapadu. Naš junak, pravi izdanak racionalnog i egoističnog Zapada, preobrazovani intelektualac sa šumom sivkastih misli u glavi, doživljava svoju ludu ljubav i kao neku vrstu prosvetljenja u mukama, čišćenje od obmanjujućeg ega – za koji se mi, neistočnjaci, tako grčevito držimo kao nekakvog identiteta. I dok on doživljava ljubavnu epifaniju, ozbiljno uzdrmanu nelagodom zbog radnog mesta svoje izabranice, dobija redovne e-mailove od svog iskusnog, preporočnog prijatelja iz Londona, koji takođe boravi na Tajlandu. Ova junakova jungovska Senka u obliku ciničnog i problematičnog poznanika uglavnom mu savetuje da se ne loži previše, šalje mu statistike i tekstove o seksualnom turizmu i sumorno tačne podatke o dešavanjima u ovoj tajlandskoj privrednoj grani, kao i o stanju „na terenu“, uveravajući ga da je upao u lokalnu šemu karakterističnu za zaljubljenog Zapadnjaka.Ali, naš junak ne haje za ova upozorenja, uznesen, bačen u egzistenciju, očaran i razapet…
Roman „Thai“ ima u sebi nešto od starinske literature, u najboljem smislu ovog epiteta.Iako je savremen po formi,pisac se slobodno upušta u klasičnu naraciju, poetske uzlete i temeljnu introspekciju. Posebnu posvetu svetskom literarnom nasleđu predstavljaju i književni citati na početku svakog poglavlja. Suprotno od sve prisutnije spontano-dokumentarističke proze kojekakvih „umetnika života“, ovaj roman pokazuje da učenost nije mana, već donosi dubinu i šire kontekste. Dobar spoj nadahnuća, iskrenosti i temeljnog rada učinio je da ovaj roman bude vredan čitanja i pamćenja.