Dragana Kanjevac

All posts tagged mentalitet

Nema b(l)oga bez patnje – drevna je istina koja se i ovijeh dana potvrdila na takozvanom mom slučaju. Razmirisale se lipe, krenulo me malo u životu… i odmah se ne piše blog, imaju se preča posla. Ali b(l)og sve vidi i posla  mi opomenu u vidu specifičnog vozila za prenos automobila, takozvanog pauka. I kao što je očigledno, odmah se uhvatih tastature, inspirisana nepravdom i promajom u novčaniku.

O čemu je zapravo reč? Pošto stanujem u zoniranoj ulici koja nema ni jedno parking mesto, zaputih se vozilom na obližnji parking na Pašićevom trgu, u blizini Skupštine Srbije, gde je, inače, pola parkinga rezervisano za skupštinske pregaoce a druga polovina je namenjena običnim vozačima. Odem ja ka ovoj narodnoj polovini, prijatno iznenađena što je parking renoviran, sve nešto sveže ofarbano, mislim se ipak ova vlast brine o nama, i tako zadovoljna, ostavim svoje auto na sigurno i odem dalje u nove radne pobede.

Vratim se posle nekog vremena, nema vozila. Osmotrim mesto zločina malo detaljnije, kad ono – majstori podebljali žutom bojom petnaest narodnih parking mesta – tako da su to sad rezervisana mesta za pregaoce iz Skupštine! Shvatim šibicu i pravac Beko, Vidin kapija – na čuveni parking plac za otete automobile, jedno tužno mesto koje tuče na slonove iz Zoološkog vrta, gde se ostaje bez sto evra i viče na nedužno osoblje parkingservisa.

Dakle tim divnim ljudima koje gledamo na teveu, koji će da uvedu bolne reforme i sve to tako, zafalilo 15 parking mesta? Pa čekajte, zar ne rekoše da smanjuju  fond službenih vozila i da će se drastično smanjiti javna potrošnja? Rekli su, naravno, ali uvek zaboravim taj filigranski detalj –  da se stezanje kaiša, „bolne reforme“ i slične mantre nikad ne odnose na samu vlas.

Bajdvej, nama hiljadama „lutajućih Beograđana“ koji imamo pretplatne karte za parkiranje u zoni al nemamo gde da se parkiramo, oduzeli  su i deo onog lepog parkinga na Andrićevom Vencu. Isto nešto renovirali i odjednom, od dvadesetak mesta uzeše nam pet komada, onih najbližim Predsedništvu Srbije. To donekle i razumem, pošto Presednik i ne treba da se meša sa narodom i zaista nije lepo da mi stoka tu parkiramo dok on razmišlja.

Da ne pominjem svako peto parking mesto u gradu podvučeno žutim, tj rezervisano za agencije, direktorate, stranke, podružnice….

Nije da se žalim. Znam da sam sama kriva. Pod broj jedan hoću da živim u centru i da vozim kola a nemam para za garažu. Ko me šiša nek se selim na periferiju. Pod dva  ne znam da parkiram na drveću i u vazduhu.  To ću pod hitno da naučim što predlažem i mojim sapatnicima, lutajućim Beograđanima, koje srećem dok tužni kružimo gradom u potrazi za parkingom. Mi lepo po drveću, da ostavimo ovim misliocima i naša mesta za parkiranje. To su valjda te bolne reforme, svako treba da da svoj doprinos!

 

 


Uslišene su udružene srpske neradničke molitve: desio se Potop. U sredu uveče nastupilo je opštedečije veselje kad je objavljeno da škole neće raditi dva dana. Mini raspust!

Verujem da je danas nastupila poplava zabušantskih opravdanja za nedolazak na posao: poskakaše temperature, porazboljevaše se deca, neobjašnjivi kolapsi i napadi haraju…Ko još ima sreću da mu nije hladno kod kuće, može sebi da organizuje pravi raj!

Evo i idealnog opravdanja za otkazivanje dogovora, obaveza i zakazanih događaja –sve ćemo lepo kad prođe Ovo Vreme…

Nema izlazaka, trošenja para, suvišnog tuširanja…slobodabre!

Lepo vreme je jedna odvratna stvar. Svi kao po komandi izmile na sunce – kao da je obavezno radovati se kad je vedro  i planirati košutnjake, reke i ade! Smor, brate. Sunčana diktatura – ko nije veseo kad ogreje i kome se sedi gajbi, taj je depresivac , čudak i nije normalan!

Ovako lepo, kad je potop – svi smo isti. Nema mrdanja, cimanja, izazova i tog prokletog rada.Idealka, optimum, savršenstvo.

Ali, meterolozi, ti zloguci, već krenuli da bedače i nagoveštavaju prestanak padavina i lepe dane. Opet šetnje, adeikošutnjaci, stanje redovno, nigde izgovora. Blago rečeno, pakao.

 


„Ova nedelja je poznata kao Ajde posle praznika“ – duhovita fora koja ovih dana kruži po Fejsbuku ukazuje na širu pojavu koja obeležava ovu našu nesretnu zemljicu.

U Srbiji optimalno stanje stvari definitivno je – nerad  i odlaganje. Srpska verzija nirvane – stanje totalnog nečinjenja uz neprestano odlaganje svih aktivnosti za momenat u svetlijoj budućnosti.

Kako se približi koji praznik, prestaje da radi svako ko može, pošto se sve odlaže za „posle praznika“. Onda se tokom praznika hvalabogu ne radi, a potrebno je i izvesno prilagođavanje posle praznika, pa je zgodno i tada odložiti svaki rad.

Izbori su, takođe fenomenalan povod za odlaganje svake akcije. Mnogo pre nego što se raspišu, svi iskusni znaju da se tada u stvari, čekaju izbori, pa od toga sve zavisi. Onda prođe pola godine, pa se čeka sastavljanje vlade još koji mesec, tako da preostaje desetak nedelja u izbornoj godini pogodnih za poslove koji zavise od garniture na vlasti. Što je kod nas opšti slučaj.

E,  onda dolaze godišnji odmori. Ni tada nema vajde nešto se potezati, jer nema nikog, svima je toplo, uostalom najbolje od septembra, lepo.

Četvrtak i petak takođe nisu zgodni dani da se započinje bilo šta, jer se, ipak, „bliži vikend“.

Čim padne kiša, takođe se otkazuju dogovori i sve staje. Čeka se „samo da prođe ovo vreme“. Isto važi i kada je toplo, kao i tokom zime  i prelaznih perioda.

Mi  jednostavno nemamo kad da radimo i funkcionišemo kao ostali narodi. Mi samo želimo najbolje. I čekamo optimalne uslove. Inače – ništa od posla!

 

 

 

 


 

Ovo je naravno totalna glupost, nikoga kesa još nije preobratila.U duhu novih metoda privlačenja Internet pažnje, bubnuh ovaj naslov, možda neko nasedne i klikne onako bezveze.To se traži.

Pomenuta plastična kesa nije izmišljena.Evo je u dvorištu nadomak Terazija.Misteriozno se našavši na drvetu, već desetak dana ponosno vijori na vetru.Stanari obližnje zgrade svakodnevno prolaze pored ove neobične zastave sa natpisom „roda“ – uglavnom je ne primećujući. Što će reći – vidna polja su nam se toliko suzila da kesa već u startu nije imala šanse za veću popularnost.

Retki pojedinci koji su uočili the kesu pomislili su povodom nje različite stvari.

Svetska žena: „Ovo samo još kod nas ima, pa svuda u svetu su plastične kese zabranjene“

Domaćica:“ Roda…jao luk nisam kupila, ko će sad nazad jebote“

Aktivistkinja kućnog saveta: „ Vidi molim te ove štrokavce iz susednog ulaza.Poizdavali stanove, bogtepita ko tu sve živi..“

Penzioner: „ Ova roda, mamu im lopovsku,deru, a samo što se ne potrovasmo pre neki dan od onih kobasica..“

Aktivistkinja kućnog saveta 2:“ E od ovih drogeraša ne može više da se živi“

Starosedelac: „ Šta još neće da urade ovi čobani što su došli iz pizdematerine..!“

Blogerka: „Ovo je slika našeg mentaliteta! Sad ću da fotkam! Ili možda pozvati gradsko Zelenilo…ma ko će sad da se smara -pocepaće je već vetar jednog dana…“

 

 


Ne znam postoje li glupi i pametni narodi, ali u Srbiji živi najveći broj ljudi koji zna apsolutno – Sve!

Možete da uložite život u proučavanje bilo koje  oblasti, dobijete Nobelovu nagrade za molekularnu fiziku, doktorirate pravo, ekonomiju, šta god – budite uvereni da ćete sresti komšiju koji će vam, na pomen vaše struke, rado pojasniti neke stvari iz vašeg faha. To što komšija nema nikakve veze sa pomenutom oblašću neće ga ometati da čvrsto brani svoje mišljenje, na koje, je li, ima pravo. Da li je u pitanju mistički uvid? Jer, bez ikakvog čitanja, studiranja, prakse, on sve jednostavno – zna.

Uzmimo, na primer, da ste dugi niz godina živeli u stranoj zemlji.Vratite se u Srbiju, sretnete prijatelja koji vas pita kako je u državi iz koje ste došli. Ali, ne lezi vraže, dok uzimate vazduh da odgovorite, on je već počeo da vam objašnjava kako je tamo. Nema veze što čovek nikad nije kročio na pomenuto tlo – on sve jednostavno – zna.

Učestvovali ste u naučno-istraživačkoj ekspediciji u šumama Amazona.Vratite se, odete na piće sa ortacima: teško da će vas iko pitati za detalje ili zainteresovano saslušati o vašem neobičnom iskustvu. Krenete li sa doživljajima, ekipa će vas poklopiti – videli su oni to sve na diskaverijuinašnaldžeogrefiku, smaraš brate, nisi u pravu, jer oni sve jednostavno –znaju.

Iako znamo apsolutno sve, ipak smo za neke oblasti neprikosnoveni. Naime, svaki stanovnik Srbije stariji od  7 godina smatra sebe prirodnim ekspertom za političke nauke (spoljna, unutrašnja, geopolitika itd), sociologiju, ekonomiju, medicinu,saobraćaj…

Neko bi  iz ovih primera zaključio da smo neradoznao, zavidan i nevaspitan svet – ništa od toga. Mi samo znamo  jednostavno Sve, a kad znate Sve ne možete da budete radoznali  niti da vas bilo šta iznenadi upravo zato – što znate Sve.

Odakle nam ta svemoć i sveznanje – metafizičko je pitanje. Jal je Bog, jal su vanzemaljci….

 

 

 


Neverovatno toplo vreme za ovo doba godine,  šta bi drugo nego da  izmamljuje Beograđane na ulice. Temperature od dvadesetak stepeni nisu, pak, pokolebale Beograđanke da u najvećem broju ovih dana šetaju u – čizmama. Odakle ta želja za pregrejanim nožicama u zimskijem čizmicama?

Radi li se o novoj robi koja mora da se proba? Ako je tako, onda ok.Vredi se za modu i lepotu znojiti i mučiti. Medjutoa, samo letimičan ulični pogled  će nam reći da su naše žene povadile ceo zimski arsenal iz ormara i ponosno se produciraju na plus 25 u čizmajama raznih vrsta, na čelu sa UGG bakandžama, noćnom morom svih pravih muškaraca. Kako objasniti ovu neobičnu pojavu?

Mi se ovde u Srbiji generalno pretoplo oblačimo. Uvek imamo neki sloj više na sebi, kao da nikako ne možemo da se opustimo, u stalnom stahu da se ne promeni vreme i iznenada ne udari mraz. Da li su u pitanju genetski strahovi da nas sa ulice ne oteraju u neki zbeg, šumu, ili nam vetar ne odnese zemunicu, tek oprema je tu. To što je napolju gotovo leto, neće nas zavarati – uostalom mi ovde ne verujemo ni zvaničnim vremenskim izveštajima, pošto oni, iz nekog razloga, lažu.

Pogledajte ovih dana ljude na ulici  – kad vidite nekog lagano obučenog, taj je sigurno stranac. Videh ženu  pre neki dan u kratkim rukavima i sandalama na plus 26 – strankinja, naravno; gledaju je ljudi gotovo sažaljivo. Ne zna, jadna, da ovde sve bolesti počinju od hladnih nogu, da čizma glavu čuva i tako to. Bolje i da ne zna kakve tek sve opasnosti vrebaju od lokalne pošasti snopa hladnog vazduha zvanog Promaya…

Da li smo onda mi ovde, tako ušuškani, pregrejani i opremljeni – zdraviji nego drugi narodi?Nije teško pogoditi.

Ima u toj čizmofiliji na plus 25  nečeg od specifično našeg shvatanja realnosti.Koje je fiksne prirode. Jel novembar? Jesu li krenule slave? Natrontajmo se kako dolikuje!  Tako treba! A Ovo Nenormalno Vreme ćemo okriviti za to što se kuvamo, što smo bolesni, i što nam još pride ovo blještavo sunce gotovo nepristojno osvetljava naše ustajale živote…

 

 

ilustracija: FUTRO

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Nema me nešto već neko vreme na rođenom blogu; ščepala me kreativna kriza, šta li.Gore od toga: moj omiljeni hobi zvani mala društvena kritika potpuno je izgubio smisao. Srpsko društvo postalo je duboko nihilističko, tako da svaka kritika deluje kao blagi povetarac u jedra sveopšteg ništavila.Totalni gubitak nade većeg dela stanovništva da će dočekati svetlost pristojnog života pretvorio nas je u hor narikača nad sopstvenom sudbinom i opsesivnih analitičara propasti. Kritikovati srpsko društvo vodi u čistu depresiju, i jedino je svarljivo kao komedija ili ironija, što su Nušić i Domanović vrlo dobro znali.

Dakle, ne vredi plakati, kaže pesma stara.Možemo mi da se šalimo ali šta ćemo sa kukajućom armijom na svakom koraku: jedva preživljavamo – nema posla, niko ništa ne plaća, horor u bolnicama, a povrh svega ili nam je vruće ili nam je hladno.I tako mi kukamo – uvređeni što nam ovo nesrećno društvo oduzima mogućnosti koje nam pripadaju, ometeni u razvoju, demoralisani i demotivisani za svaku akciju. Inače, nikako nije dobro biti veseo u društvu kukavca/kukavice.Ni ne pokušavajte da ih oraspoložite ili da  predočavate bilo kakve pozitivne argumente ili širu sliku– optužiće vas da, veseleći se dok sve propada, vi zapravo bežite od realnosti ili vas je baš briga zato što vam je nezasluženo bolje nego njemu/njoj.

Kukanje kao mentalitetski običaj ima možda veze i sa starim verovanjem da zlo ima odličan sluh.“Da ne čuje zlo“- stara je izreka i sublimira veliku istinu – kad god se pogordimo i previše hvalimo, zlo to odmah čuje i krene da nam sreću kvari. Kukanje i prikrivanje dobrih vesti takođe je efikasna odbrana od rođaka i prijatelja koji bi vam zavideli ili tražili kintu na zajam kada bi saznali za kakvu jaču uplaticu na vašem računu.

Možda kukanje kao način komunikacije može da bude simpatično našoj zapadnoj dijaspori kad dođu jednom godišnje da poprave zube i odmore se od diktata veselosti, pozitivnih poruka i komunikacije po pravilima.Dakle, kad vas pitaju kako si, ne kažete „Fine, thank you“, nego krenete sa „ništa me ne pitaj“ i nastavite sa bolestima, lošim vestima, nepravdama i tako redom.

Zato volim svoju staru prijateljicu koja mi se javila pre neki dan, i kaže „ajmo ovih dana da se vidimo al onako, bez kukanja“. Što će reći – od onog koji kuka bude samo muka. „Važi“ – rekoh, i slagah na mestu. Jer, kakav je to razgovor na srpskom jeziku ako ne istovariš sve bedake i ne pričaš samo o sebi? Nerealan, brate.

 

 


 

Svako ko je osuđen na beogradske usluge zna kakva je ljuta borba u pitanju i koliko surova bege stvarnost  ima malo veze sa mitom da Srbiju nastanjuje neviđeno gostoljubiv i srdačan narod, da imamo “dušu” i te fore.

Evo nekih tipova prodavaca koje sigurno srećete u gradu:

SPAVAČ – ima dvadeset i nešto, i njegovo fizičko prisustvo je varka. Njegov mozak spava dubokim snom posle neprospavane i lude noći.Spavač vas sluša ali vašu narudžbinu čuje kao neku neodređenu, više neprijatnu buku. Sve što prekida njegovu potrebu da prilegne i odspava doživljava kao atak i brani se ignorisanjem  i prevrtanjem očima

AGRESIVAC –u startu frustriran zbog svoje, kako on vidi, bedne pozicije sluge.Stvari shvata veoma lično –  sabotira svaku trgovinu, svađa se sa mušterijama  – to su oni koji se obraćaju sa GOSPOĐO ubilačkim tonom. Ako naletite na ovakvog tipa – nalevo krug, napuštajte objekat.Agresivac će vam biti zahvalan!

OSTACI PROŠLOSTI – stari kadar prodavačica, mogu se sresti u Maxiju, npr. Osim što imaju problema sa kompjuterima, vidom, a ponekad i higijenskim standardima, ako vas upoznaju, mogu da budu veoma ljubazne i drage, kao neke dalje tetke. Pokazaće vam šta je na akciji, a šta nikako da ne kupujete i slično.

NESPOSOBNJAKOVIĆ – možda sasvim dobar u duši,drag komšija, suprug i otac, ali ne zna da radi svoj posao. Započinje komunikaciju sa više mušterija odjednom i nikoga ne uspeva da usluži, upada u paniku, greši , izvinjava se i proizvodi haos.

JA SAM U STVARI PROFESOR KNJIŽEVNOSTI- tranzicioni šmek ražalovane srednje klase; sreću se u manjim radnjama, prodavnicama zdrave hrane, poklona i sitnica.Iako su se prilagodili okolnostima i promenili zanimanje,  moraju tu i tamo da pokažu da oni nisu obični prodavci i da vas je pogodila Fortuna jer vas uslužuju intelektualni giganti.Smarači.

RETKI MAHERI- harizmatični pojedinci koji vam prodaju  ono što vam treba, kao i ono što niste ni slutili da vam je tako neophodno.Još se vratite kući srećni što ste tako dobro investirali.Pamtiću slučaj crvenokose Rakel Velč iz Jasmina i kupovine mleka za telo koja se završila punom kesom.Hipnotisala me sa par ubedljivih saveta, posvetila mi petnaest minuta i novčanik se sam otvorio.

HVALJA VAAM – nova vrsta. Pošto i u Beograd polako dopire dosta neobična  ideja da zaposleni u uslužnim delatnostima treba da budu uslužni, to se očituje u pojavi  cvrkutavih devojaka koje govore, tj pevuše nekim umekšanim srpskim jezikom: izvoljiteeee, hvalja vaaam.Ovaj pevajući manir je ipak korak napred u ljubaznosti  iako je izveštačen i vrlo lako prelazi u svoju suprotnost-  ako nemate sitno, na primer, ili je radno vreme pri kraju.

 

 

 

 


 

Možda Holandija i nije zemlja lala  il Brazil zemlja sambe i fudbala – Srbija je pak definitivno zavičaj  hejtera i smarača. Mi smo takoreći rođeni sociolozi i politički analitičari – nema tog društvenopolitčkog pitanja za koje svako od nas nema stav, komentar ili rešenje. To što ga se još “nisu setili” i pozvali da vodi državu, našeg čoveka iskreno vređa.

Već sam se bavila našom hejterskom prirodom  – volimo da udarimo kontru i bacimo hejt na sve i svakoga.Bacanje hejta po navici i presuđivanje bez ikakvog znanja o predmetu o kojem je reč  – već prelazi u domen aktivnosti smarača.

Smarači uvek znaju skrivenu pozadinu događaja ili mračne tajne o istaknutim ličnostima. Smarač voli da se bavi  ljudima,  iako njega uglavnom niti ko od njih poznaje niti ga se seća. Internet je raj za smarače –  idealan medij gde kroz komentare i statuse mogu da obznanjuju svoje smaračke opservacije. Uzmimo na primer vest o postavljenju Ivana Tasovca za ministra kulture.Nije čovek primirisao  ni blizu Vlajkovićeve – smarači uhvatili temu i ne puštaju. Isti slučaj je bio i sa predhodnikom Petkovićem i malograđanskim pošalicama na temu poslastičanice i poslastičara. E sad su došle na red kilave šale na račun Jaimamtalenta, pa zaključci kako se ipak radi o “ folirantu iz kruga dvojke“ ili pak priznanja da je čovek „genije je al ništa neće moći da uradi“…kakvo smaranje!

Neko bi pomislio kako smo mi neviđeno oštrouman narod koji  ne uzima nikoga zdravo za gotovo i ima razvijenu kritičku svest – ma kakvi! Kad se naš smarač ili hejter približi kakvoj vlasti ili viđenoj ličnosti –topi se sva hrabrost i on postaje zbunjen, servilan i mekši od pamuka. On je lažni pobunjenik – u stvari, idealan je podanik i bio bi veliki poslušnik, samo kad bi mu se ukazala koja šansa.

Velika je snaga smaračke praznine.Već osećam lagani smor koji se širi i na ovo neveliko razmatranje. Eto – dovoljno je bilo posvetiti  smaračima ovih trista reči, i već postajem uspešan smarač.

Nije teško biti smor!

 

 


Stigla maca na vratanca mog skromnog doma u obliku tzv. plavog koverta. Neplaćena kazna za saobraćajni prekršaj u Raškoj od pre dve godine zamenjuje se kaznom zatvora od pet dana. Prekršaj se, fakat, desio na putu Crna Gora – Beograd, malo sam se zanela u želji da tih 600 km pređem što pre. Čak sam nekako bila i zahvalna policajcima što su me zaustavili, primirili me na drumu i možda sprečili nezgodu. Po povratku kući, primenila sam princip „plakaću sutra“, odložila problem za neku neodređenu budućnost i zaturila priznanicu. Sad je, eto, stigao račun za naplatu, udebljan za sudske troškove i pretnju hapšenjem.

Reći će neko, uobičajena svakodnevica čoveka na Balkanu. Ništa tu i ne bi bilo sporno da se potencijalna rezidentkinja Padinjaka, to jest ja – nije javno oglašavala na temu burazerskog mentaliteta „našeg čoveka“. Sve računajući da je taj javašluk i izbegavanje zakona rezervisan za tamo neke druge – kad ono, burazerka čuči i u mojemu biću. To je taj ma-ko-ih-šiša stav, sa relativizacijama tipa „mene su našli da globe a lopovi caruju“. Kazna će čudotvorno nestati, dovoljno je beskonačno odlagati i poricati problem. I eto sigurnog puta do petodnevnog aranžmana u ustanovi  nadomak Beograda.

Još jedan  balkanoidni napad desio mi se pre par godina na tlu EU, tačnije u Sloveniji. Kilometarska kolona automobila u Radovljici, Slovenci čak uredno postavili znak da je put opterećen i da se očekuju kolone. Napolju 40 stepeni a ja sa rasplamsalom temperaturom vozim šestogodišnje dete u kolima bez klime. Zaustavna traka prazna, nikom ne pada na pamet da je koristi za preticanje – osim meni, koja ne odolevam toj mogućnosti. I tako je crveni klio sa bege tablama pretekao čitavu kolonu, a da niko nije pošao za njim. Jesam li od svih u koloni bila jedina u nekom problemu, ili je mentalitet učinio svoje i poterao kola u pravcu izbegavanja čekanja?

Eto kako strah od zatvora može da prosvetli čoveka. Prema tome, umesto da pametujem o „našem čoveku“ ili o nepravdi što mene cimaju pored „tolikog kriminala“, odoh polako da se prijavim na šaltere, priznam sve grehe i uplatim kazne i kamate. I poštovaću saobraćajne propise, pa šta bude. Neka ovaj lični zaokret bude moj mali doprinos državnom budžetu i  oporavku domaćeg mentaliteta.