Nema me nešto već neko vreme na rođenom blogu; ščepala me kreativna kriza, šta li.Gore od toga: moj omiljeni hobi zvani mala društvena kritika potpuno je izgubio smisao. Srpsko društvo postalo je duboko nihilističko, tako da svaka kritika deluje kao blagi povetarac u jedra sveopšteg ništavila.Totalni gubitak nade većeg dela stanovništva da će dočekati svetlost pristojnog života pretvorio nas je u hor narikača nad sopstvenom sudbinom i opsesivnih analitičara propasti. Kritikovati srpsko društvo vodi u čistu depresiju, i jedino je svarljivo kao komedija ili ironija, što su Nušić i Domanović vrlo dobro znali.
Dakle, ne vredi plakati, kaže pesma stara.Možemo mi da se šalimo ali šta ćemo sa kukajućom armijom na svakom koraku: jedva preživljavamo – nema posla, niko ništa ne plaća, horor u bolnicama, a povrh svega ili nam je vruće ili nam je hladno.I tako mi kukamo – uvređeni što nam ovo nesrećno društvo oduzima mogućnosti koje nam pripadaju, ometeni u razvoju, demoralisani i demotivisani za svaku akciju. Inače, nikako nije dobro biti veseo u društvu kukavca/kukavice.Ni ne pokušavajte da ih oraspoložite ili da predočavate bilo kakve pozitivne argumente ili širu sliku– optužiće vas da, veseleći se dok sve propada, vi zapravo bežite od realnosti ili vas je baš briga zato što vam je nezasluženo bolje nego njemu/njoj.
Kukanje kao mentalitetski običaj ima možda veze i sa starim verovanjem da zlo ima odličan sluh.“Da ne čuje zlo“- stara je izreka i sublimira veliku istinu – kad god se pogordimo i previše hvalimo, zlo to odmah čuje i krene da nam sreću kvari. Kukanje i prikrivanje dobrih vesti takođe je efikasna odbrana od rođaka i prijatelja koji bi vam zavideli ili tražili kintu na zajam kada bi saznali za kakvu jaču uplaticu na vašem računu.
Možda kukanje kao način komunikacije može da bude simpatično našoj zapadnoj dijaspori kad dođu jednom godišnje da poprave zube i odmore se od diktata veselosti, pozitivnih poruka i komunikacije po pravilima.Dakle, kad vas pitaju kako si, ne kažete „Fine, thank you“, nego krenete sa „ništa me ne pitaj“ i nastavite sa bolestima, lošim vestima, nepravdama i tako redom.
Zato volim svoju staru prijateljicu koja mi se javila pre neki dan, i kaže „ajmo ovih dana da se vidimo al onako, bez kukanja“. Što će reći – od onog koji kuka bude samo muka. „Važi“ – rekoh, i slagah na mestu. Jer, kakav je to razgovor na srpskom jeziku ako ne istovariš sve bedake i ne pričaš samo o sebi? Nerealan, brate.