Follow
Akademik Ivan Jevtić zatražio je od SANU da se oglasi i zatraži ukidanje Velikog brata i Farme. Rekao je pri tom da te emisije predstavljaju poniženje i uništavanje svega ljudskog, moralnog i duhovnog, i da iako poštuje slobodu medija ovi slučajevi direktno napadaju mentalno zdravlje nacije.
Šta reći, čovek je u pravu. Reality-show programi bihejvioralnog tipa (kao što su pomenuti Farma i Veliki Brat) i jesu gladijatorske zabave, socijalni eksperimenti kojem se ljudi dobrovoljno podvrgavaju ne bi li se domogli nekog evra. Cilj i jeste ponižavanje i uništavanje svega ljudskog jer piplmetri luduju baš na ono skandalozno. I tačno je da producenti, emiteri i trgovci tv vremenom debelo zarađuju na opštoj degradaciji.
Što se mene tiče, mogu da zamislim život bez ovih programa. To vam je kao kad popijete Ferveks: ukinuli ste simptome ali ste i dalje bolesni.
Obolelo društvo proizvelo je građane koji gledaju teve pet sati dnevno iz razloga nezaposlenosti i besparice. A poznato je da nema izlaska iz kuće bez vatanja za novčanik. Prema tome prosečan gradski Srbin platu ostavlja u samoposlugama, natovari se hranom i žuri nazad kući da jede i zuri u TV. Hoću da kažem, naš je čovek već debelo ugrožen i pre nego što je seo pred teve aparat. A kad sedne, taman mu legne da vidi kako ima jos veće bede od njegove. Ne znam kako je u drugim zemljama, tj da li i njihovi tzv VIP učesnici rieliti programa begaju iz realnosti gde, realno, nemaju leba da jedu. Ali sigurno je da na tzv. zapadu ljudi ne stižu da, tako pomno kao mi, prate reality-show dešavanja pošto uglavnom rade po dva posla i počinju da dremaju već u prevozu.Kod nas je nezaposlenih milion već uknjižen u piplmetre a i ovi što rade imaju taman toliko kinte da se sa kesicom iz maksija uvuku u brloge i provode svoje besplatno slobodno teve vreme. Svuda ima treš programa ali naš problem je tih 5 (pet) sati treš vremena dnevno koje imamo na raspolaganju.
Kad smo već ovako siromašni a reality programi vrte veliku lovu, ukidanje je nepraktično – a da izvinete, nije ni demokratski. Princip Robin Huda ovde ima daleko većeg smisla. Dakle, globiti ih redovno i usmeriti u filmsku i tv produkciju. Ne samo Velikog brata i Farmu, kao najraskošnije zbog gledanosti i sms zarade nego i supertoksični Trenutak istine. Pararieliti igrokazi kao što su Preljubnici, Luda kuća i slični- takođe bi mogli redovno da uplaćuju danak na ime šunda. Samo od prekršajnih kazni zbog šovinističkih monologa Maje Nikolić ili pedofilskih uspomena Ere Ojdanića mogao bi da se finansira po koji dokumentarac, možda i niskobudžetni igrani fim.
Primitivizam i glupost kao motor kulturnog razvoja – što da ne – tog goriva bar imamo na pretek!