Dragana Kanjevac

MI

Beleška sa leta Ajndhoven-Beograd

Ako je bilo ikakve dileme gde je punkt za prijavljivanje putnika za Srbiju, to je moglo da se utvrdi prostim čulom vida. U moru bezličnih kolona gde putnici stoje i ćute – onaj najnepravilniji red, gde su ljudi nervozni, tiskaju se, mršte se zbog čekanja ili neke neugodnosti- to je naš red!

To smo MI – u tinjajućem strahu od neočekivanog, u nekakvoj teskobi što su stvari onakve kakve jesu, pod stalnim teretom života.

 Ovoga puta većina putnika je holandska radna snaga srpske nacionalnosti koja živi po fabričkim gradovima, ili bake koje se vraćaju iz posete, tj čuvanja unučadi, vidno estetski unapređene svežim manikirom i novom frizurom. Jedna od njih žali se saputnici  kako njenog Matiju drugovi zovu Matiža:“Pa valjda se majku mu ime izgovara kakvo jeste…“

Čitave porodice putuju u rodna mesta,uzbuđenje je veliko. Žene su doterane po poslednjoj modi, deca takođe – upravo sledi ono za šta se radi čitave godine, ustaje po mraku i vraća po mraku.

Sledi susret sa najbližima.Pokazaće im da su dobro, da imaju, da su napredovali..

Ali, aerodrom u Ajnhovenu ne haje za ove težnje i šalteri pasoške kontrole rade sa pola kapaciteta.Stvar se otegla, deca već nervozna, bračni parovi počinju da se brecaju, pojedini pokušavaju da bočnom strategijom odu preko reda. Odlazak do aviona – peške po kiši. Žena sa svežim loknama junački šljapka u papučicama sa visokim štiklama, nisu to neke muke naspram radosti koja sledi za samo dva sata, pretpostavljam da pomišlja..

Avion je propustio svoj red za polazak i pilot nas u avionu obaveštava da ćemo čekati oko sat vremena za poletanje.

Nervoza raste, manja deca plaču.

 Dvoje skandiraju: BABA, BABA!

To smo MI – unučad koja jedva čekaju da vide babu. Babe koje će da švercuju kore za gibanicu u tuđinu, dati sve svoje vreme i fizičku snagu da pomognu svojoj deci. Deca, već odrasla, koja će uvek biti dvostruki stranci – u novoj sredini, gde nemaju odgovarajuće prezime, kao i u otadžbini gde će im prijatelji i rodbina zavideti na novostečenom nanosu zapadnjačke glazure.

Avion nekako poleti i prođe tih dva sata u špartanju stjuardesa sa lošom ponudom i odličnim aparatom za kartice. Konačno se dokopavamo beogradskog tla i sa prvim kotrljanjem točkova gotovo čitav avion kreće da telefonira.

„Sad smo sleteli…da malo smo kasnili, sve je u redu…“ – umiruje društvo iz aviona svoje najbliže, od kojih su mnogi već na aerodromu.

To smo MI.

Nismo savršeni ali još uvek imamo dovoljno ljubavi za porodicu. Toga baš i nema u takozvanom razvijenom svetu. U holivudskim filmovima nepostojeći odnos junaka sa roditeljima  odavno je postao stereotip, kao i napeti Božićni porodični skupovi. Kakve kore, kakve gibanice, kakvo čuvanje dece!

Nije loše da znamo da smo u nečemu dobri.

Znam da se sa ovim mnogi neće složiti.

To je u redu.

To smo MI.

 
Comments