FollowSad, kad je utihnuo pravi rat na društvenim mrežama izazvan izvesnim folk koncertima, ne bi bilo loše Srbiju poslati na jedan razgovor kod psihologa. Ništa strašno, to je sasvim normano u civilizovanom svetu, možda može da se pomogne nesrećnoj zemlji. Dobro je što su folkerke izazvale još jednu nezapamćenu opštenarodnu svađu, koja je ovde uvek borba na život i smrt – gde se cepaju košulje, zamenjuju teze i masovno unfrienduju Facebook protivnici. Svi odjednom postadoše doktori sociologije, a ne samo beogradski taksisti – koji su to oduvek i bili. Vreme je za doktora, definitivno.
Otvorili su Srbiji karton već mudri Cvijić i Dvorniković, pa dali dijagnozu balkanskom čoveku: oštroumnost i pravdoljubivost, agresivnost i autoagresivnost, naprasitost i okrutnost, buntovništvo, brbljivost i lakovernost, nesklad racionalnog i iracionalnog u ličnosti, nezadovoljstvo sve do melanholije. Kada se tome doda pregled prof. Jerotića sa naznakom da je pacijent samouveren do granice patološkog narcizma a sa druge strane pun samomrržnje i samoprezira – šta drugo da se kaže nego da Srbija ima izvesne probleme sa sobom.
Nedavno je objavljeno jedno od brojnih “najnovijih američkih istraživanja” po kojem su, navodno, Srbi narod sa najvećim samopouzdanjem na svetu, a na poslednjem mestu su Japanci. Ne znam da li ovo ima veze sa maksimom “Srbija do Tokija”, ali definitivno ima sa zen stihovima “Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine”. Samopouzdanje do propasti.
A sa druge strane samoprezir: koliko puta dnevno čujete ili izgovorite da “ovo ima samo kod nas”, i šta uopšte da očekujemo u “zemlji Srbiji”, kad smo “najgori narod”, “ma mi smo stoka” i sve tako redom. Primeri negativnih pojava u negativnom društvu kod nas su nešto kao britansko ćaskanje o vremenu. Sretnete prijatelja, on vam ispriča o hororu koji je doživeo u domu zdravlja, vi njemu uzvratite primerom sa šaltera i sa posla. Potom malo ogovarate poznanika koji je postao uspešan i poznat a znate kakva je bitanga; zatim ritualno razmenite hejt prema vestima iz novina i zaključite da “ovde neće biti bolje za sto godina”. Posle se tek priča o životu, deci, i ostalim manje bitnim temama. Ima neke ugodnosti u tom “strašno, strašno” ćaskanju. Nismo mi krivi što smo pukli, pukla je cela zemlja.Eh, da živimo “u nekoj normalnoj zemlji”, svi bismo bili Nobelovci!
I tako, kažu doktori, ta neravnoteža i promenljivo raspoloženje od svemoći do inferiornosti govori da je pacijentkinja Srbija, delom zbog dugotrajnog života u laži i samozavaravanju – ostala na stupnju deteta koje to više nije. Infantilna luzerka dakle. Prodaje stan parče po parče, ostala joj još poneka soba. Potrošila pare, naravno, još se i zadužila. Niti radi, niti traži posao. Traumatična prošlost, čudno se ponaša. Za izbegavanje, sasvim.
Zato ne bi bilo loše da ode na taj razgovor kod psihologa, onako neobavezno, pa da vidimo šta će on da kaže.
FUTRO