All posts in Blog

Nalazite se: Start / blog / All posts in Blog

nov

ZELENO JE BOJA ZAVISTI

Tags: balkanski špijun, facebook, fudbaleri, Instagram, mentalitet, zavist

To da kao narod volimo da se svađamo i kontriramo, nije neka novost. Dovoljno je strancu da provede par dana kod nas i doživeće taj rolerkoster topline, prihvatanja ali i žestokih sukoba među najboljim prijateljima oko bilo koje teme. Društvene mreže su kao izmišljene za nas – možemo javno da se sukobljavamo, vatriramo,vređamo, blokiramo..milina!

Dobro, buntovni smo i pravdoljubivi, emotivni smo pa se i posvađamo, šta sad.Bolje nego tamo neki hladni Severnjaci pa mu ne znaš šta ti misli – tešimo se.

Sve bi to bilo lepo da se zlovolja i mrzovolja nije otela kontroli i pokazuje se veoma često kao čista, nepatvorena zavist.

Ne ona obična zavist kao kad baciš pogled na Insta ili Fejs, a ono svi negde putuju po divnim predelima, piće, hrana, uživanje, svi se smeju a ti sediš za kompom ko neki jadnik.To je sve ljudski, uostalom, pomenute platforme i rade na principu baratanja takvim našim emocijama.

Kada zavist pređe iz pasivnog u aktivno stanje na scenu stupaju Oni Što Znaju – specijalisti za provlačenje kroz blato uspešnijih, boljih, lepših,pametnijih.Oni Znaju i nisu naseli na očigledne istine, Znaju Oni šta se iza brda valja, neko je tu nekog platio, neko je dvoličan i zao. I tako Oni Što Znaju otkrivaju svoj lični univerzum sumnjičavosti, kritizerstva i paranoje – zasipaju društvene mreže, ponosni na svoju moralnu veličinu.

Fudbaleri su pobedili jer su ih platili – pljušti na Fejsbuku jutro posle pobede. Neće se radovati Onaj Što Zna – aa, ne, ne! Nije on naivan, sve je to dogovoreno, umesto da uplate za bolesnu decu…

Neko je uspeo u svetu? Eh, lako je njemu, neka dođe ovde da priča, Znaju Oni ko je on, šta je i ko ga plaća.

Briljantan umetnik? To možda misli neuki puk ali Oni Znaju i ne tako lepe stvari, Znaju sa kim se on druži, ko ga gura – i naravno – ko sve to debelo plaća.

Koliko se samo rođenih tajnih agenata nije ovde ostvarilo…Prati se, brate, trag novca! Sve Huver do Huvera, pravo ljudsko bogatstvo na tako malom prostoru! Kovačevićev Ilija Čvorović iz Balkanskog špijuna, u odnosu na ove sveznadare, častan je čovek i oboleo sa razlogom. Oni Koji Znaju jesu možda gubitnici, razočarani, podložni uticajima ali se rado služe računarima, imaju vremena da troluju, dakle ne živi se loše, a ni ne radi se puno.

Odakle onda ta potreba za unižavanjem kvalitetnih ljudi i poduhvata? Kako je moguće da tuđa postignuća bilo kome škode? I kako Oni Što znaju misle da će zavirivanje u tuđe novčanike popuniti njihove sopstvene?

Nije, naravno, zavist ni naš ni nov izum – to je jedan od sedam smrtnih grehova, uostalom. Ili, u prevodu: nije lepo da javno zavidiš boljima od sebe, nemoj da se blamiraš, nema uvek skrivene pozadine. I, zamisli – postoje ljudi koje niko iz potaje ne plaća.

Uradi i ti nešto – nećeš imati vremena da zavidiš.

A drugi će onda, hehe, da zelene od muke!

okt

Jovankina zelena haljina

Tags: Jovanka Broz, Sirimavo Bandaranaike

Comments: No

Nedavno sam se zadesila u holu RTS, ugledala izložbu haljina Jovanke Broz i iskoristila kratko čekanje da procunjam između muzejski postavljene garderobe nekadašnje prve dame SFRJ. Na istaknutom mestu stoji zelena svilena haljina optočena zlatnim ornamentima u istočnjačkom stilu.

To je Ta haljina!

Haljina u kojoj je moju osnovnu školu posetila Jovanka sa Sirimavo Bandaranaike, premijerkom Šri Lanke.

Bio je to veliki događaj za upravu škole, kojoj inače nije nedostajalo kreativnih ideja po pitanju hoda Titovim putem. Poseta je trebalo da se odigra za vreme našeg časa fizičkog, koji je bio u planu školskog obilaska visokih gošći.

Kada smo ušli na čas, dočekao nas je nesvakidašnji prizor.Iznesene su bukvalno sve sprave i strunjače, podelili su nas u male grupe i uskoro je sala postala mešavina sleta i Diznilenda – vesela mladež koja preskače kozlić, njiše se na karikama, penje se uz šipku, švedske merdevine, dok se u uglu nehajno odvija mala košarkaška utakmica. Sve je počelo na znak da se gošče približavaju.

A onda su se na vratima sale pojavile dve gospođe. Jovanka je dominirala stasom i smaragdno zelenom haljinom.Premijerka Šri Lanke bila je u sariju. Njihova garderoba bila je toliko drugačija od novobeogradskog sivila svakodnevice. Nekako blještava i luksuzna.

Na celu našu prezentaciju snage, mladosti i vere u bolje sutra – gošće su se nasmešile, klimnule dva puta glavama i otišle.

Šou je bio gotov. „Prekidaj sve!Vraćaj sprave, vraćaj strunjače, lopte, diži karike“ -padale su naredbe od nastavničkog odbora za doček.

I evo gledam danas tu haljinu, ne možda toliko lepu ali dovoljno reprezentativnu da se pojavi u muzejskoj postavci. Nije ni čudo što mi je na tadašnjem crno-belom Novom Beogradu upala u oči kao blještava i nestvarna.

Ako bi se poneko dete, kao ja, i usudilo da (se) zapita o smislu predsednikovog kraljevskog stila života – usledila bi mantra „on zaslužuje da ima najviše i on nas predstavlja svuda u svetu“. Znači: što luksuznije živi – bolje nas predstavlja, dakle, bolje je i nama. Tito,to smo svi mi -glasila je mistična formula.

Vesela deca sa časa fizičkog su potom doživela krize, ratove, sankcije, prerane smrti i emigraciju.

Dobro je što se forsirala svila i brokat. Šta bi se tek desilo da se štedelo na haljinama?

jul

MI

Comments: No

Beleška sa leta Ajndhoven-Beograd

Ako je bilo ikakve dileme gde je punkt za prijavljivanje putnika za Srbiju, to je moglo da se utvrdi prostim čulom vida. U moru bezličnih kolona gde putnici stoje i ćute – onaj najnepravilniji red, gde su ljudi nervozni, tiskaju se, mršte se zbog čekanja ili neke neugodnosti- to je naš red!

To smo MI – u tinjajućem strahu od neočekivanog, u nekakvoj teskobi što su stvari onakve kakve jesu, pod stalnim teretom života.

Ovoga puta većina putnika je holandska radna snaga srpske nacionalnosti koja živi po fabričkim gradovima, ili bake koje se vraćaju iz posete, tj čuvanja unučadi, vidno estetski unapređene svežim manikirom i novom frizurom. Jedna od njih žali se saputnici kako njenog Matiju drugovi zovu Matiža:“Pa valjda se majku mu ime izgovara kakvo jeste…“

Čitave porodice putuju u rodna mesta,uzbuđenje je veliko. Žene su doterane po poslednjoj modi, deca takođe – upravo sledi ono za šta se radi čitave godine, ustaje po mraku i vraća po mraku.

Sledi susret sa najbližima.Pokazaće im da su dobro, da imaju, da su napredovali..

Ali, aerodrom u Ajnhovenu ne haje za ove težnje i šalteri pasoške kontrole rade sa pola kapaciteta.Stvar se otegla, deca već nervozna, bračni parovi počinju da se brecaju, pojedini pokušavaju da bočnom strategijom odu preko reda. Odlazak do aviona – peške po kiši. Žena sa svežim loknama junački šljapka u papučicama sa visokim štiklama, nisu to neke muke naspram radosti koja sledi za samo dva sata, pretpostavljam da pomišlja..

Avion je propustio svoj red za polazak i pilot nas u avionu obaveštava da ćemo čekati oko sat vremena za poletanje.

Nervoza raste, manja deca plaču.

Dvoje skandiraju: BABA, BABA!

To smo MI – unučad koja jedva čekaju da vide babu. Babe koje će da švercuju kore za gibanicu u tuđinu, dati sve svoje vreme i fizičku snagu da pomognu svojoj deci. Deca, već odrasla, koja će uvek biti dvostruki stranci – u novoj sredini, gde nemaju odgovarajuće prezime, kao i u otadžbini gde će im prijatelji i rodbina zavideti na novostečenom nanosu zapadnjačke glazure.

Avion nekako poleti i prođe tih dva sata u špartanju stjuardesa sa lošom ponudom i odličnim aparatom za kartice. Konačno se dokopavamo beogradskog tla i sa prvim kotrljanjem točkova gotovo čitav avion kreće da telefonira.

„Sad smo sleteli…da malo smo kasnili, sve je u redu…“ – umiruje društvo iz aviona svoje najbliže, od kojih su mnogi već na aerodromu.

To smo MI.

Nismo savršeni ali još uvek imamo dovoljno ljubavi za porodicu. Toga baš i nema u takozvanom razvijenom svetu. U holivudskim filmovima nepostojeći odnos junaka sa roditeljima odavno je postao stereotip, kao i napeti Božićni porodični skupovi. Kakve kore, kakve gibanice, kakvo čuvanje dece!

Nije loše da znamo da smo u nečemu dobri.

Znam da se sa ovim mnogi neće složiti.

To je u redu.

To smo MI.

jun

KAD HODAŠ, NE ZASTAJKUJ, I ZEMLJU NE DODIRUJ!

Comments: No

Pešački jadi

Svaki iskusan stanovnik Beograda zna kako se hoda gradom po suncu i kiši – nikako pravolinijski, već se nastoji da što veću deonicu pređete ispod tremova. Nadstrešnice su nesigurne i možete da zaradite vodopad po glavi – dakle, kad vidite redove stubova – tu je sklonište, tu može da se predahne od pljuska! Tada najčešće stojite sa sapatnicima koje je uhvatilo kao i vas, čekate da prođe, po neko izgubi nerve i krene, a ostali ga gledaju kao sporednog lika u ratnim filmovima, koji trči po otvorenom polju i gine..

Divlji kapitalizam od devedesetih pa na dalje kao da se zakleo da će uništiti ta gradska utočišta, tako zgodna da se ubudži kafić, prodavnica, trafika, kladionica i naravno, banka. Šta tu ko uostalom ima da se šeta i diše vazduh ako nema para? Ko nema za moku late sa šlagom i nije za ovaj svet!Pada kiša? Pa pobogu nosite kišobran bednici kad već ne znate da uživate u frenč pres kofiju!

To što čitav jedan filozofski pravac- stoicizam – potiče od sastajanja pod oslikanim tremom u Atini (Stoa Poikile), ne samo da nije razlog da takvi prostori postoje, već je i krajnje sumnjiva stvar. Poznato je, uostalom, da okupljanja i razmena mišljenja mogu da budu krajnje opasni. A i ti stoici uopšte nisu bili nekakvi skromni mučenici koji se stoički drže. Naprotiv – redom su se petljali u politiku, čak vladali i carevali. To nam zaista ne treba u ovom teškom trenutku. Dobro je, uostalom, što su stvar prošlosti – ne bi majci taj Zenon mogao da prođe kuda on hoće – osim ako nema Viza karticu, ne naruči lemonanu ili makiato sa hladnim sojinim.

Neki su nezadovoljni što je maleni trem sa zidićem za sedenje u zgradi na ćošku pretvoren u prodavnicu čarapa?Koga zanimaju stanari i njihova udobnost, slučajni prolaznici? Nema toga na Divljem Zapadu. Opšte dobro? Smešno.Trem ima smisla jedino ako se lepo zatvori i pretvori u lokalčić, idealan da namiri kumu nečije šurnjaje, kao kusur u većim dilovima.

Tačno je da smo mi Beograđani svileni i ne volimo kišu i žegu, nikako. Sve odlažemo dok se „ovo vreme“ ne stabilizuje i prolepša a onda u buljucima navalimo napolje. Razmaženi smo, neravnomerno izlazimo, sve stoji. I sad bismo još i da se sklonimo od kiše? Gluposti!

Reći će neko da se tremovi čuvaju kao deo arhitekture po svetskim gradovima, pominjaće Pariz, Barselonu, Havanu..Prvo i prvo- čim se pominje estetika – nema tu para. Gubljenje vremena. Drugo, i konačno: nismo mi Francuzi ni i Španci, nema ti toga ovde, ko se snađe -snađe. Posle nema kukanja – ima posla za one koji hoće da (k)rade! Evo, na primer, Grci se žale na ekonomsku krizu a imaju u sred Atine taj ogromni trem po kojem i nazvana stoička filozofska škola – zvrji prazan!

Šalu na stranu, realno, nije ovo neki veliki problem. U stvari, niko ni ne primećuje nestajanje zaklona I finih strujanja vazduha.

“ Gubitak javnih prostora? O, dokona ženo, spusti se na zemlju! Ceo svet je u krizi, bilo pa prošlo, nauči već jednom ta pravila igre. Sedi lepo kao čovek, naruči smuuti, kladi se, kupi nešto ako uopšte imaš keša xexe, opusti se, napravi I ti neku kombinu!”- došaptava vladarka iz senke – Korupcija, večna neprijateljica kiseonika,zelenila i neiskorišćenih kvadrata. I eto, na svom trijumfalnom pohodu, usput se pomalo poigra sa bednim pukom i postavi dodatne prepone na stazama najzastupljenijeg ekstremnog sporta današnjice – svakodnevnog života.

feb

Naše malo knjigovodstvo

Comments: No

Stigne tako meni elektronsko pismo, kaže u prilogu je račun za domen taj i taj, toliko i toliko dinara, ako ne uplatite do tog i tog dana – ukidamo vaše mesto na svetskoj mreži širokoj…

„Au,pa hiljadučetristočetrdesetčetiri im… više ni ne pišem blog, šta sad opet neko plaćanje, dokle bre više, svaki dan nešto“ – počnem ja, onako luzerski da se svađam sa neprijateljskim računom. Onda se setim pionirke samopomoći Lujze Hej, koja kaže da treba se osećamo super moćno kad plaćamo račune, jer to znači da možemo da ih platimo, a to je lepo.

Hmm..

Poslušam ja Lujzu, uplatim produženje domena i sednem da pišem, da opravdam iznenadnu investiciju.

Zašto mrzimo račune? Ako ćemo pošteno – mi zaista trošimo struju, vodu,grejemo se, gledamo TV, koristimo Internet. Pa opet mnogi od nas doživljavaju račune kao nepravednu naplatu za nešto tako podrazumevajuće,što nam po rođenju pripada.

Generacija mojih roditelja nije bila takva.Jeste, bilo je posla,pa i plata, urednije se živelo.Mama je bila precizan blagajnik, računi plaćeni u sekund, poštovanje obaveza do te mere izraženo da je tata znao da joj kaže: „Pa, dobro bre Jelo, za koga ti navijaš – za državu ili za nas?“

Kada je stupila na scenu moja generacija, nije nešto bilo ni posla, ni plata.Nije lako plaćati račune kad nemaš banke.U celoj toj nesreći, mnogi od nas nikada nisu sasvim odrasli i preuzeli deo odgovornosti za sopstvene neuspehe. Lakše je bilo zamišljati da smo pukli samo zato što živimo u jednoj nesrećnoj zemlji. Da bi nas Negde Tamo gde je Bolje vrednovali i uvažili.

I onda stigne račun za struju, idealna prilika za relativizacije tipa „neću bre da im platim lopovi jedni korumpirani“.Pa onda malo građanskog aktivizma- postovanja na Fejsbuku moralnih objava o ovoj propaloj državi, i prodje dan, kako-tako.Nema posla, ali nema ni obaveza – nije loše. U dugovima smo za mesečne obaveze?“ Eh koliko im duguje samo onaj spinka, msm šta im znači ovaj moj sitniš?“

I tako se mi, ostareli omladinci, pobunjenici iz toplih soba, puni gorčine i samopravednog gneva valjamo, zapravo, u moralnoj bedi – kamati koju nam je zaračunao sopstveni život. Ne svi, naravno – ovo je više mala opservacija na sopstveni račun (opet račun!).

Kako stvari stoje,vreme je za otplatu.

Sa verom u pozitivnu nulu!

mar

BREDSO KERI, NE SE.I!

Comments: No

Kažu meni neki tako ljudi što bre ne pišeš o tim muško ženskim stvarima, Keri Bredšo i te fore. Mislim se – nema šanse da mrtva ozbiljna zagledana preko laptopa u kišni grad otkucavam bivše frajere ili aktuelne simpatije. Ja sam bre ozbiljna žena, filozof i publicista poreklom sa Dortjola, što će reći – znadem tajnu.

Zivot je uvek negde drugdje.

Blago njoj ima divnog muža i dobar frajer i pravi lovu i sve…kako ja nisam imala tu sreću nego naletim na onog ludaka

Blago njoj razvedena radi sta hoće, nikom ne polaže racune, evo je večera u Rimu doručkuje u Londonu vidi je okačila fotke boli je uvo…a ja okačila svekrvin broš da vidi da nosim, pa na ručak lepo ko svake srede i nedelje

Vidi ga vozi klinku u kabrioletu a ja… šetam kolica po metrou sa ortakinjom iz razreda debelom Sanjom sa kojom sam se u medjuvremenu oženio i imam sinove momčine koji jedu za medalju

Blago njemu čovek je sačuvao porodicu ovi moji nece da mi se jave na ulici a i ova mala troši za medalju

Vidi ih kako se vole a ja sama

Vidi je kako uživa slobodna žena bre a ja se tresem kako da mu prijavim za onu karticu

To je ta fatalna dijalektika, draga moja Keri – hoću reći sve mu dodje na isto. Ko je srećan- srećan je a ko nije, taj pati. Bio singl il u paru,ako mračiš – pečeš se na žaru!

jan

ODBRANA PROMAJE I NJENI POSLEDNJI DANI

Comments: No

Velika je zavera na delu! Svi pričaju o priznavanju Kosova kao uslovu za evrointegracije a prava tajna se krije od naroda: najmračniji uslov koji su nam postavili EU moćnici je zapravo potpuna zabrana i ukidanje promaje!!
Da li je to moguće?
Ako malo pažljivije oslušnete medije i narod, čućete da se sve više priča da promaja – ne postoji. Da se radi o izmišljotini neukog sveta, te da to ima ‘samo kod nas’, eto kako se bebe trljaju snegom u Skandinaviji; pa onda neke sumanute teze o tome da se bolest dešava usled neprovetrenih prostorija i sve tako neke ideje se podmeću našem narodu a u nameri da se promaja izvrne ruglu i potpuno ukine i zabrani.
Nisam fizičar ali – brate – ko se nadje na putu tom snopu hladnog vazduha koji struji u zatvorenom prostoru izmedju dva ili više otvora – shvatiće o čemu pričam.Vuče neki cug, definitvno. I to hladi delove tela koji su izloženi tom snopu. I to ne prija ljudskom telu. E sad ako se to ne zove promaja, onda je to druga stvar.
Argument protivnika promaje da ona postoji samo kod nas, prigovor je nevredan paznje. To što smo mi uvideli fatalni vazdušni snop a drugi nisu, njihov je problem, kako da kažem. Nisu stigli do tog nivoa, ako ćemo iskreno.
Promaja je naše vredno nematerijalno nasledje.Pa ako je se Unesco seti, seti….

nov

SITNINA ILI SMRT!!

Comments: No

Beograd je čudesan grad koji krije razne tajne. Kao dugogodišnji stanovnik rodnog grada, otkriću vam jednu od dobro čuvanih tajni beogradske kupovine.

U našem gradu nije dovoljno da imate novac ako želite da platite neku robu ili uslugu.To vas čini tek bednim kandidatom za kupovinu. Naime, morate da imate tačan iznos ili bar dovoljno sitnih apoena. U suprotnom, bićete izloženi osudi od stane prodavca do te mere da će odbiti prodaju.

Nije dovoljno ni da date priblizno tačan iznos.

Ako vam je račun u samoposluzi, na primer 463 dinara i vi date 500, kasirka će vas strogo pitati imate li tri dinara, ili 13 dinara.Ako nemate, biće ljuta i razočarana ali ćete uspeti da kupite robu.

Ali, ako želite da kupite kuvani đevrek u kiosku sa kokicama na Terazijama, morate da imate tačno 40 dinara ili ništa od kupovine!

Ne dao Vam Bog da sednete u taksi zato što kasnite negde a da nemate sitan novac!Ponudite li krupniju novčanicu od one koju želi da vidi taksista, počinje ljutnja, odmahivanje glavom, prevrtanje po novčaniku.Ako ste malerozni pa naletite na nezgodnog taksistu, moraćete sami da izlećete po trafikama i molite za sitno gde će vas naravno dočekati prezir i odbijanje, jer hoćete Sitninu a ništa ne kupujete!!

Beogradske kasirke su vam kao velike svetske sile. Naime, takođe primenjuju tehniku neprestanog uslovljavanja: ako imate 20 potrebno je 10, ako imate 10 trazice vam 3…Naravno u slučaju da ste štreber i plašite se pravednog gneva kasirki, konobara i taksista spremićete tačan iznos ali ne očekujte za to nikakvu zahvalnost! Beogradski servis vašu će servilnost prihvatiti kao nešto što se podrazumeva.

To je valjda ta fatalna bege harizma: možete da budete Sultan od Bruneja al ako nemate sitno, ni đevreka okusiti necete!

okt

PROFESOR IVAN PIPAL

Tags: Ivan Pipal, novinarstvo, Peta beogradska gimnazija

Comments: No

Već na prvom času novinarstva u Petoj beogradskoj pokazao nam je ko je. Ušao je u odeljenje (ko ga ne zna neka zamisli Roj Orbisona u zgužvanoj vijetnamci) i rekao: ’Ovaj red klupa na Tašmajdan, ovaj na Palilulsku pijacu i donesite mi vest do kraja časa. Stuštismo se niz stepenice, onako napaljeni, i kud koji…Na kraju časa oduševljeni se vraćamo i prinosimo mu papire, a on nas sve lepo odjavi kunjajući na klupi: ‘Pa to ste sebi napisali, sta će to meni!’
Bio je neponovljiv i potpuno nepredvidiv. Uglavnom je kasnio ponedeljkom na prvu čas ujutru, ili se nije pojavljivao. Ali kad se pojavi…
Njegovo predavanje o Kafkinom Procesu nas je potpuno pomerilo . Sta se dešava kad izadjete iz drustvenih šina, glasilo je jedno od brojnih pitanja koje je Pipal postavljao a nas su se možda tada malo ticala, ali smo znali da se radi o nečemu istinitom i dubokom.
Taman smo se navikli da ponedeljkom ujutru dolazimo opušteno u skolu, ali Pipal ne bi bio Pipal kada ne bi pravio iznenadjenja, ponekad i neprijatna. Pojavio se jednog jutra i svima nam redom dao neopravdani, ‘jer u školu mora de se dolazi’.
Došao je i momenat da školske vlasti reaguju na nedopustivo ponašanje ovog genija, sklonog studijskim boravcima u kafanici kod Toze preko puta. Direktorka je organizovala hitan sastanak profesora i pride privela nas neke učenike: svi su bili tu osim optuženog . Počela sednica, posle nekog vremena ulazi Pipal na vrata, pune mu ruke supermasne hartije u kojoj se nalazi vruć burek. Seda, direktorka ga besno pozdravlja i priprema za egzekuciju, ali burek neodoljivo miriše i Pipal izlazi napolje uz napomenu ‘samo da pojedem burek’.To je ujedno bio i kraj sednice, to jest planiranog sudjenja. Na burek nisu računali…
I tako, baveći se kasnije novinarstvom, shvatih da sam sve bitno o toj profesiji naučila od starog Pipala. I još po neke sitnice – o životu, društvu, civilizaciji, slobodi,mišljenju, i tako te stvari..

okt

TABLOIDI – LIČNA KARTA SRBIJE

Tags: slavimir stojanovic futro, tabloidi

Comments: No

FUTRO ilustracija

Evo teksta objavljenog daleke 2006. godine. U medjuvremenu tabloidi su zaista pošli ća i postali nehigijenski predmeti…

SKANDALOZNO : VOLIM TABLOIDE I ČITAM IH SVAKI DAN!

Svako ko je bar nekad bio zaposlen zna kako počinje radni dan: pije se kafa, komentarišu se aktuelni tračevi i tv program od sinoć. Ritual počinje pitanjem ‘Jeste li videli onu sramotu?’ da bi se nastavila rasprava o programu dopunjena saznanjima iz tabloida:’Čitala sam da ga je ostavila ljubavnica’ ili ‘Kažu da bije ženu’. Sve se poentira radio – Milevom jer nema te kancelarije u kojoj ne sedi bar jedna osoba koja pouzdano zna šta se dešava pošto njena zaova radi sa šurakom čoveka o kojem je reč.

Dnevne tabloide svi čitaju, pa i oni koji ih se gnušaju i smatraju da su dno života. To je hormonalna dnevna doza trača vezanog za politiku, nasilje, slavne ličnosti i sport. Tanke novine – taman da se pogledaju slike, pročita desetak naslova, podnaslova, par kratkih vesti – tačno onoliko koliko prosečnog čoveka drži pažnja. Maksimum petnaest minuta. Da svaki dan radimo gimnastiku umesto što čitamo novine, bili bismo nacija stogodišnjaka.

Kome treba tolika starost ako ne mogu da se čitaju novine?

Nisu samo Srbi kratke pameti: savremeni čovek koji živi u uslovima moderne tehnologije se ubrzao: jednostavno, kraće čita. U čitavom svetu vlada trend tabloidizacije štampe – prelaska na tzv kompaktni format (25 puta 37 santimetara). Istraživanja su pokazala da je takve novine lakše savladati ako zaduva košava dok čekate prevoz na stanici. Tržišna logika učinila je da tabloidi čine skoro 40 posto celokupne štampe u svetu. Tabloidizacija svih medija porastom senzacionalizma takođe je svetski trend. Svi mediji zabadaju nos u privatne stvari poznatih ličnosti, a kad je ta poznata persona političar, onda se to još zove i demokratija. Takođe, tabloidi su izvor informacija koje koriste drugi mediji. Tako, na mala vrata, javni prostor zaposedaju neimenovani izvori, izvori bliski redakciji , izvor koji je insistirao na anonimnosti i slična tabloidna mitološka bića.

Po formatu, veličini tekstova i naslova, osim Politike i lista Danas, tabloidne su skoro sve domaće dnevne novine. Medju preživelim dnevnicima, Večernje novosti su doajen ovakve forme, tu su i Blic i Glas Javnosti.
A sadržaj, eh taj sadržaj! Pristrasnost, tračarenje i senzacionalizam gaji u manjoj ili većoj meri dobar deo domaće štampe. Najmasnije priče treba, ipak, potražiti u Kuriru i Pressu: u tom smislu ova dva lista (nastala cepanjem jedne redakcije- o, tako srpski!) jesu pravi tabloidi.
Od nedeljnih tabloida najjači su estradni Svet i Skandal. Običan svet nema pare za Svet: to kupuju njihova deca (koja i li~e na junake ovih revija), ali istovariće petnaest kinti za Press, jer šta još danas može da se kupi za petnaest dinara?

Ne znam koliko Britanci liče na Sun, ali Srbi su totalni Kurir! Domaća sklonost ogovaranju i srozavanju uspešnih i poznatih, kao i prilično skandalozna zbivanja čine dnevne tabloide najvernijom slikom srpske stvarnosti. Oni su lična karta ove vulgarne tranzicije, hormonalni status večno adolescentnog naroda. Engleska reč tabloid prvobitno je označavala pilule, lekove. Domaći tabloidi jesu za Srbe homeopatska medicina: histerijom na izbezumljeni narod, nešto kao gašenje vatre benzinom.
Po definiciji amoralni, manje su licemerni od medija kojima je, kao, do neke pravde. Tabloidi su prostitutke a ovi ozbiljni – sponzoruše: ko je tu sad pošteniji, teško je reći. Kad smo već kod onih stvari, domaći dnevni tabloidi nisu preuzeli britanski recept da je treća strana rezervisana za golu devojku: umesto kakve napredne lepotice, eto (j)opet naših političara, plus eventualno Tirke, čisto da zamiriše na novinarstvo… Nije čudno što se baš političari i starlete bore oko iste strane u novinama. Njihove sudbine imaju izvesne sličnosti: puno puta su morali da oćute kojekakvim budalama ne bi li se smešili sa naslovnih strana. Našeg će napaćenog čoveka umesto golih grudi očigledno više da obraduje ogoljeni političar uhvaćen u nekom nedelu. Dnevne prozivke na račun poslanika koji ne plaćaju struju, deru se na saobraćajce kad ih ovi zaustave, i uopšte, na svaki način bahato se ponašaju, jesu najkorisnija stvar u tabloidima. Nije loše da političari koji vole nastup »Znaš li bre ti ko sam ja?« znaju da uvek u vidokrugu vreba dokoni lik koji će rado da snimi slučaj telefonom i pošalje ga redakciji žute boje.

Za kreatore domaćih tabloida postoji verovanje da su njihovi ‘izvori bliski policiji‘ zapravo oni sami . Može biti da je to razlog što su mnogi gnusni tračevi tačni, i što baš kao slučajno u tabloidima izvire prljav veš protiv pokretača afera kao i svih onih koji se šire i mnogo laju “a nije im to posao”. Slučaj sinergije pandurolike skrivene kamere Nemoguća misija i lista Kurir u pakovanju lažnog hapšenja sopstvene kolumnistkinje, osim što je primer kršenja pregr{t zakona, puno govori u prilog lociranja tabloida negde oko samog dna života.
Posao tabloida negde i jeste da budu neodgovorni, nepouzdani, pristrasni. Da lože narod, što bi se reklo. Oni to čine prilično revnosno, iako se njihovi kreatori hvale svojom progresivnom ulogom u slobodi javnog govora, bavljenjem tabu temama, nazivanjem stvari pravim imenom i šta im već sve neće pasti na pamet u tom tiražnom samopouzdanju. Možda bi nekog i mogli da ubede u takav profesionalizam ako bi prethodno u svakom primerku svojeručno prelepili stranice crne hronike, jer to zaista ne može da se čita.

Ali hormoni ne pitaju za ukus, meru, prava na privatnost ili, daleko bilo – istinu. Strast je slepa sila i ruka sama ide ka tankim novinama koje ostavljaju crni trag na prstima.Telo traži dnevnu dozu- i evo je, stiže:

VELJA ILIĆ: SVE ĆEMO, BRE DA IH POHAPSIMO!GAZDA JEZDA:OPLJAČKALI ME SLOBA I MILO!MUĆKA! MULJANJE!PINK OTCEPIO KOSOVO! POL MAKARTNI POBEGAO OD ŽENE!POSLANIK UMRO U SKUPŠTINI!PRODALI BUGARKU ZA MOBILNI!SEVE TRUDNA?LANE KAO MILO! UDAVIO SE U KACI SA KUPUSOM!MAŠAN:PRODALI DUŠE ZA STO EVRA!ŠEIK PETKO!FURUNDŽIJA ELTON DŽON:FOTOREPORTERE TREBA STRELJATI!AMERI VREBAJU IZ PRIKRAJKA! JAD I BEDA!

Posle svega ovoga čovek nekako bude zadovoljan svojim bednim ali bezbednim životom najmanjeg mogućeg otpora. Nije on odgovoran što je pukao u životu – kriva je situacija. Može lepo da ustane ujutru, ode na posao i da se uz kaficu priključi diskusiji: Jeste li čuli šta se desilo u Nišu? – Ma ljudi se ubijaju, svi su poludeli, a ono silovanje? –Nije ni čudo šta se događa vidite vi šta rade ovi na vlasti, kradu i nikom ništa!- A što su pretili onoj pevačici? – Pa niko je nije terao da se druži sa sumnjivim tipovima! Što meni niko nije pretio? Mora da tu nešto ima, nisu tu čista posla… Nego da vidimo mi ko će šta za doručak!