Dragana Kanjevac

BREDSO KERI, NE SE.I!

BREDSO KERI, NE SE.I!

Kažu meni neki tako ljudi što bre ne pišeš o tim muško ženskim stvarima, Keri Bredšo i te fore. Mislim se – nema šanse da mrtva ozbiljna zagledana preko laptopa u kišni grad otkucavam bivše frajere ili aktuelne simpatije. Ja sam bre ozbiljna žena, filozof i publicista poreklom sa Dortjola, što će reći – znadem tajnu.

Zivot je uvek negde drugdje.

Blago njoj ima divnog muža i dobar frajer i pravi lovu i sve…kako ja nisam imala tu sreću nego naletim na onog ludaka

Blago njoj razvedena radi sta hoće, nikom ne polaže racune, evo je večera u Rimu doručkuje u Londonu vidi je okačila fotke boli je uvo…a ja okačila svekrvin broš da vidi da nosim, pa na ručak lepo ko svake srede i nedelje

Vidi ga vozi klinku u kabrioletu a ja… šetam kolica po metrou sa ortakinjom iz razreda debelom Sanjom sa kojom sam se u medjuvremenu oženio i imam sinove momčine koji jedu za medalju

Blago njemu čovek je sačuvao porodicu ovi moji nece da mi se jave na ulici a i ova mala troši za medalju

Vidi ih kako se vole a ja sama

Vidi je kako uživa slobodna žena bre a ja se tresem kako da mu prijavim za onu karticu

To je ta fatalna dijalektika, draga moja Keri – hoću reći sve mu dodje na isto. Ko je srećan- srećan je a ko nije, taj pati. Bio singl il u paru,ako mračiš – pečeš se na žaru!


ODBRANA PROMAJE I NJENI POSLEDNJI DANI

Velika je zavera na delu! Svi pričaju o priznavanju Kosova kao uslovu za evrointegracije a prava tajna se krije od naroda: najmračniji uslov koji su nam postavili EU moćnici je zapravo potpuna zabrana i ukidanje promaje!!
Da li je to moguće?
Ako malo pažljivije oslušnete medije i narod, čućete da se sve više priča da promaja – ne postoji. Da se radi o izmišljotini neukog sveta, te da to ima ‘samo kod nas’, eto kako se bebe trljaju snegom u Skandinaviji; pa onda neke sumanute teze o tome da se bolest dešava usled neprovetrenih prostorija i sve tako neke ideje se podmeću našem narodu a u nameri da se promaja izvrne ruglu i potpuno ukine i zabrani.
Nisam fizičar ali – brate – ko se nadje na putu tom snopu hladnog vazduha koji struji u zatvorenom prostoru izmedju dva ili više otvora – shvatiće o čemu pričam.Vuče neki cug, definitvno. I to hladi delove tela koji su izloženi tom snopu. I to ne prija ljudskom telu. E sad ako se to ne zove promaja, onda je to druga stvar.
Argument protivnika promaje da ona postoji samo kod nas, prigovor je nevredan paznje. To što smo mi uvideli fatalni vazdušni snop a drugi nisu, njihov je problem, kako da kažem. Nisu stigli do tog nivoa, ako ćemo iskreno.
Promaja je naše vredno nematerijalno nasledje.Pa ako je se Unesco seti, seti….


SITNINA ILI SMRT!!

 

Beograd je čudesan grad koji krije razne tajne. Kao dugogodišnji stanovnik rodnog grada, otkriću vam jednu od dobro čuvanih tajni beogradske kupovine.

U našem gradu nije dovoljno da imate novac ako želite da platite neku robu ili uslugu.To vas čini tek bednim kandidatom za kupovinu. Naime, morate da imate tačan iznos ili bar dovoljno sitnih apoena. U suprotnom, bićete izloženi osudi od stane prodavca do te mere da će odbiti prodaju.

Nije dovoljno ni da date priblizno tačan iznos.

Ako vam je račun u samoposluzi, na primer 463 dinara i vi date 500, kasirka će vas strogo pitati imate li tri dinara, ili 13 dinara.Ako nemate, biće ljuta i razočarana ali ćete uspeti da kupite robu.

Ali, ako želite da kupite kuvani đevrek u kiosku sa kokicama na Terazijama, morate da imate tačno 40 dinara ili ništa od kupovine!

Ne dao Vam Bog da sednete u taksi zato što kasnite negde a da nemate sitan novac!Ponudite li krupniju novčanicu od one koju želi da vidi taksista, počinje ljutnja, odmahivanje glavom, prevrtanje po novčaniku.Ako ste malerozni pa naletite na nezgodnog taksistu, moraćete sami da izlećete po trafikama i molite za sitno gde će vas naravno dočekati prezir i odbijanje, jer hoćete Sitninu a ništa ne kupujete!!

Beogradske kasirke su vam kao velike svetske sile. Naime, takođe primenjuju tehniku neprestanog uslovljavanja: ako imate 20 potrebno je 10, ako imate 10 trazice vam 3…Naravno u slučaju da ste štreber i plašite se pravednog gneva kasirki, konobara i taksista spremićete tačan iznos ali ne očekujte za to nikakvu zahvalnost! Beogradski servis vašu će servilnost prihvatiti kao nešto što se podrazumeva.

To je valjda ta fatalna bege harizma: možete da budete Sultan od Bruneja al ako nemate sitno, ni đevreka okusiti necete!


PROFESOR IVAN PIPAL

Već na prvom času novinarstva u Petoj beogradskoj pokazao nam je ko je. Ušao je u odeljenje (ko ga ne zna neka zamisli Roj Orbisona u zgužvanoj vijetnamci) i rekao: ’Ovaj red klupa na Tašmajdan, ovaj na Palilulsku pijacu i donesite mi vest do kraja časa. Stuštismo se niz stepenice, onako napaljeni, i kud koji…Na kraju časa oduševljeni se vraćamo i prinosimo mu papire, a on nas sve lepo odjavi kunjajući na klupi: ‘Pa to ste sebi napisali, sta će to meni!’
Bio je neponovljiv i potpuno nepredvidiv. Uglavnom je kasnio ponedeljkom na prvu čas ujutru, ili se nije pojavljivao. Ali kad se pojavi…
Njegovo predavanje o Kafkinom Procesu nas je potpuno pomerilo . Sta se dešava kad izadjete iz drustvenih šina, glasilo je jedno od brojnih pitanja koje je Pipal postavljao a nas su se možda tada malo ticala, ali smo znali da se radi o nečemu istinitom i dubokom.
Taman smo se navikli da ponedeljkom ujutru dolazimo opušteno u skolu, ali Pipal ne bi bio Pipal kada ne bi pravio iznenadjenja, ponekad i neprijatna. Pojavio se jednog jutra i svima nam redom dao neopravdani, ‘jer u školu mora de se dolazi’.
Došao je i momenat da školske vlasti reaguju na nedopustivo ponašanje ovog genija, sklonog studijskim boravcima u kafanici kod Toze preko puta. Direktorka je organizovala hitan sastanak profesora i pride privela nas neke učenike: svi su bili tu osim optuženog . Počela sednica, posle nekog vremena ulazi Pipal na vrata, pune mu ruke supermasne hartije u kojoj se nalazi vruć burek. Seda, direktorka ga besno pozdravlja i priprema za egzekuciju, ali burek neodoljivo miriše i Pipal izlazi napolje uz napomenu ‘samo da pojedem burek’.To je ujedno bio i kraj sednice, to jest planiranog sudjenja. Na burek nisu računali…
I tako, baveći se kasnije novinarstvom, shvatih da sam sve bitno o toj profesiji naučila od starog Pipala. I još po neke sitnice – o životu, društvu, civilizaciji, slobodi,mišljenju, i tako te stvari..


TABLOIDI – LIČNA KARTA SRBIJE

FUTRO ilustracija

Evo teksta objavljenog daleke 2006. godine. U medjuvremenu tabloidi su zaista pošli ća i postali nehigijenski predmeti…

SKANDALOZNO : VOLIM TABLOIDE I ČITAM IH SVAKI DAN!

 

Svako ko je bar nekad bio zaposlen zna kako počinje radni dan: pije se kafa, komentarišu se aktuelni tračevi i tv program od sinoć. Ritual počinje pitanjem ‘Jeste li videli onu sramotu?’ da bi se nastavila rasprava o programu dopunjena saznanjima iz tabloida:’Čitala sam da ga je ostavila ljubavnica’ ili ‘Kažu da bije ženu’. Sve se poentira radio – Milevom jer nema te kancelarije u kojoj ne sedi bar jedna osoba koja pouzdano zna šta se dešava pošto njena zaova radi sa šurakom čoveka o kojem je reč.

Dnevne tabloide svi čitaju, pa i oni koji ih se gnušaju i smatraju da su dno života. To je hormonalna dnevna doza trača vezanog za politiku, nasilje, slavne ličnosti i sport. Tanke novine – taman da se pogledaju slike, pročita desetak naslova, podnaslova, par kratkih vesti – tačno onoliko koliko prosečnog čoveka drži pažnja. Maksimum petnaest minuta. Da svaki dan radimo gimnastiku umesto što čitamo novine, bili bismo nacija stogodišnjaka.

Kome treba tolika starost ako ne mogu da se čitaju novine?

Nisu samo Srbi kratke pameti: savremeni čovek koji živi u uslovima moderne tehnologije se ubrzao: jednostavno, kraće čita. U čitavom svetu vlada trend tabloidizacije štampe – prelaska na tzv kompaktni format (25 puta 37 santimetara). Istraživanja su pokazala da je takve novine lakše savladati ako zaduva košava dok čekate prevoz na stanici. Tržišna logika učinila je da tabloidi čine skoro 40 posto celokupne štampe u svetu. Tabloidizacija svih medija porastom senzacionalizma takođe je svetski trend. Svi mediji zabadaju nos u privatne stvari poznatih ličnosti, a kad je ta poznata persona političar, onda se to još zove i demokratija. Takođe, tabloidi su izvor informacija koje koriste drugi mediji. Tako, na mala vrata, javni prostor zaposedaju neimenovani izvori, izvori bliski redakciji , izvor koji je insistirao na anonimnosti i slična tabloidna mitološka bića.

Po formatu, veličini tekstova i naslova, osim Politike i  lista Danas, tabloidne su skoro sve domaće dnevne novine. Medju preživelim dnevnicima, Večernje novosti su doajen ovakve forme, tu su i Blic i Glas Javnosti.
A sadržaj, eh taj sadržaj! Pristrasnost, tračarenje i senzacionalizam gaji u manjoj ili većoj meri dobar deo domaće štampe. Najmasnije priče treba, ipak, potražiti u Kuriru i Pressu: u tom smislu ova dva lista (nastala cepanjem jedne redakcije- o, tako srpski!) jesu pravi tabloidi.
Od nedeljnih tabloida najjači su estradni Svet i Skandal. Običan svet nema pare za Svet: to kupuju njihova deca (koja i li~e na junake ovih revija), ali istovariće petnaest kinti za Press, jer šta još danas može da se kupi za petnaest dinara?

Ne znam koliko Britanci liče na Sun, ali Srbi su totalni Kurir! Domaća sklonost ogovaranju i srozavanju uspešnih i poznatih, kao i prilično skandalozna zbivanja čine dnevne tabloide najvernijom slikom srpske stvarnosti. Oni su lična karta ove vulgarne tranzicije, hormonalni status večno adolescentnog naroda. Engleska reč tabloid prvobitno je označavala pilule, lekove. Domaći tabloidi jesu za Srbe homeopatska medicina: histerijom na izbezumljeni narod, nešto kao gašenje vatre benzinom.
Po definiciji amoralni, manje su licemerni od medija kojima je, kao, do neke pravde. Tabloidi su prostitutke a ovi ozbiljni – sponzoruše: ko je tu sad pošteniji, teško je reći. Kad smo već kod onih stvari, domaći dnevni tabloidi nisu preuzeli britanski recept da je treća strana rezervisana za golu devojku: umesto kakve napredne lepotice, eto (j)opet naših političara, plus eventualno Tirke, čisto da zamiriše na novinarstvo… Nije čudno što se baš političari i starlete bore oko iste strane u novinama. Njihove sudbine imaju izvesne sličnosti: puno puta su morali da oćute kojekakvim budalama ne bi li se smešili sa naslovnih strana. Našeg će napaćenog čoveka umesto golih grudi očigledno više da obraduje ogoljeni političar uhvaćen u nekom nedelu. Dnevne prozivke na račun poslanika koji ne plaćaju struju, deru se na saobraćajce kad ih ovi zaustave, i uopšte, na svaki način bahato se ponašaju, jesu najkorisnija stvar u tabloidima. Nije loše da političari koji vole nastup »Znaš li bre ti ko sam ja?« znaju da uvek u vidokrugu vreba dokoni lik koji će rado da snimi slučaj telefonom i pošalje ga redakciji žute boje.

Za kreatore domaćih tabloida postoji verovanje da su njihovi ‘izvori bliski policiji‘ zapravo oni sami . Može biti da je to razlog što su mnogi gnusni tračevi tačni, i što baš kao slučajno u tabloidima izvire prljav veš protiv pokretača afera kao i svih onih koji se šire i mnogo laju “a nije im to posao”. Slučaj sinergije pandurolike skrivene kamere Nemoguća misija i lista Kurir u pakovanju lažnog hapšenja sopstvene kolumnistkinje, osim što je primer kršenja pregr{t zakona, puno govori u prilog lociranja tabloida negde oko samog dna života.
Posao tabloida negde i jeste da budu neodgovorni, nepouzdani, pristrasni. Da lože narod, što bi se reklo. Oni to čine prilično revnosno, iako se njihovi kreatori hvale svojom progresivnom ulogom u slobodi javnog govora, bavljenjem tabu temama, nazivanjem stvari pravim imenom i šta im već sve neće pasti na pamet u tom tiražnom samopouzdanju. Možda bi nekog i mogli da ubede u takav profesionalizam ako bi prethodno u svakom primerku svojeručno prelepili stranice crne hronike, jer to zaista ne može da se čita.

Ali hormoni ne pitaju za ukus, meru, prava na privatnost ili, daleko bilo – istinu. Strast je slepa sila i ruka sama ide ka tankim novinama koje ostavljaju crni trag na prstima.Telo traži dnevnu dozu- i evo je, stiže:

VELJA ILIĆ: SVE ĆEMO, BRE DA IH POHAPSIMO!GAZDA JEZDA:OPLJAČKALI ME SLOBA I MILO!MUĆKA! MULJANJE!PINK OTCEPIO KOSOVO! POL MAKARTNI POBEGAO OD ŽENE!POSLANIK UMRO U SKUPŠTINI!PRODALI BUGARKU ZA MOBILNI!SEVE TRUDNA?LANE KAO MILO! UDAVIO SE U KACI SA KUPUSOM!MAŠAN:PRODALI DUŠE ZA STO EVRA!ŠEIK PETKO!FURUNDŽIJA ELTON DŽON:FOTOREPORTERE TREBA STRELJATI!AMERI VREBAJU IZ PRIKRAJKA! JAD I BEDA!

Posle svega ovoga čovek nekako bude zadovoljan svojim bednim ali bezbednim životom najmanjeg mogućeg otpora. Nije on odgovoran što je pukao u životu – kriva je situacija. Može lepo da ustane ujutru, ode na posao i da se uz kaficu priključi diskusiji: Jeste li čuli šta se desilo u Nišu? – Ma ljudi se ubijaju, svi su poludeli, a ono silovanje? –Nije ni čudo šta se događa vidite vi šta rade ovi na vlasti, kradu i nikom ništa!- A što su pretili onoj pevačici? – Pa niko je nije terao da se druži sa sumnjivim tipovima! Što meni niko nije pretio? Mora da tu nešto ima, nisu tu čista posla… Nego da vidimo mi ko će šta za doručak!

 

 


ROMULIJANSKI KALENDAR – JEDNA NOVINA U RAČUNANJU VREMENA

Najava Pjutinovog dolaska 16. oktobra o.g. kao i vojne Parade u čast oslobođenja Beograda u II svetskom ratu, koje se inače slavi 20.oktobra, uneo je pometnju među prostodušan i običan svet: kako sešnestog kad je dvadeseti? Zli jezici su odmah poleteli da objasne kako je Tzar Pjutin (kako ga je CNN proročki nazvao pre više godina)  jedva uglavio i taj šesnaesti. Te je zato celokupna proslava Dana oslobođenja Beograda u II svetskom ratu pomerena za četir pet debelh dana unapred, na užas šefa gradilišta u Devojačkom parku u Kralja Milana, gde treba da osvane spomenik caru Nikolaju, i to uoči dana P.

Neuki i prostodušan svet nije čuo za potpuno novo računanje vremena. Radi se o takozvanom Romulijanskom kalendaru (mala igra reči vezana za ime reformatora) po kojem se, hajde da uprostimo, vreme  Gregorijanskog kalendara pomera za 5 dana unapred. Dakle,16. Oktobra o.g. svečano će osvanuti 20. oktobar, Dan oslobođenja Beograda.

Romulijanski kalendar ima niz prednosti.

Novu godinu ćemo proslavljati 4. januara (po starom), malo pre Badnjeg dana, što je prilično zgodno kao oblik tradicionalnog posta – kad se mamurnom ikad jelo i pilo –  taman fino. Ušteda je i za državu jer će se spontano spajati Nova godina i Bozić, a ne ko pre nategnuto, pa ljudi moraju da se razboljevaju i uzimaju bolovanja.

Na prelazu izmedju 15.10. i 20.10. ustedećemo pet dana života do platica i penzijica, ko je srećan te ih prima.

Moje deete može lepo da napravi rođendan u nedelju,a ne u dosadnu sredu, kad joj inače pada ove godine.

Moguće je da se dugo nabrajaju prednosti prelaska na Romulijanski kalendar, svako će ih se setiti bezbroj. Suština je najvažnija: radi se o prometesjkoj viziji koja će nas sve izmestiti iz kolotečine, proširiti vidike, promeniti naše zivote i što je najvažnije – našu Svest. Veliki je momenat pred nama.

 

 


KAKO UMALO NE POSTADOH KANDIDAT ZA DIREKTORKU STUDIJA B

 

Kako ispričati ovu smešnu priču a ne ponavljati Domanovića, Nusića, Kafku ili Orvela? Najbolje po redu, narodski. Ko onaj Valjevac iz Vremena…

Jun mesec ove godine. Razbeharalo se drveće, a sa njim i ja. Uvati me neka radost i vera u bolje sutra, te reših da se prijavim  na konkurs za direktorku st b. Napravim ti ja čitav plan u glavi kako se za male pare može duredi nesretni studijobejić, preberem po svojim kvalifikacijama, imam sve!

 Odštampam uredno šta treba da se skupi od dokumenata i crvenim plajvajzom krenem da polako otkačinjem jednu po jednu stvar…da sam se rodila, da nisam osuđivana, da nisam član ni jedne stranke, da nijesam u privrednom prekršaju, da sam 4 godine radila u ‘delatnosti koja je pretezna delatnost’ studijab…Aha, mislim se, pa ja sam baš u STB radila oko 4 godine sumasumarum, saću od njih i da tražim tu ćagu.Kad tamo, uknjižili mi četrnes meseci! Saznam ja tako lepo da sam najpopularnije emisije radila na crno, tj da se to, na papiru, nije ni dešavalo. Jedino, kažu, da potvrdi sveti Jugoslav. Popnem ti se ja na dvaesprvi, nema čoveka, dogovorim se sa posilnim da pošaljem mailom elemente potvrde, kaže mali biće sve ok. Kul. Došo Dan D, rok za predaju, kupim ja poslednje papire, odem do studiab po papir, kad ono niko nije dobio sent mail, nema potvrde, sv Jugo nije tu. Nema veze, dosetih se još nekih pet godinica po nezavisnim produkcijama, pokupim i to, predam u dvaesedmog marta na pisarnicu….huuuu….

Nedelju dana kasnije, otvorim Politiku, (držim nivo, čitam samo ugledne novine) kad ono ispade TV revija i na naslovnoj strani veelika slika, lepa đevojka, kažu nova direktorka st b, sa sve veeelikim intervjuom u sredini šarenog dodatka. Ček, ček mislim se, kako nova diretkorka, zar konkurs nije u toku, žena je vd direktora fakat, al to maleno vd nigde ne pronađoh u naslovu a ni u tekstu….Krenem da čitam, vidim žena se sprema za nove radne pobede, nikad joj se baterija na telefonu nije brže praznila, kaže, al nema veze pošto su svi u studijube kao jedna velika porodica. Pa sve neki planovi za sezonu jezen/zima, spremaju se kaže u velike pobede, čak će i aplikaciju duvedu za android, ludilo…Vidim ja kolko ima sati, da se radi o poželjnom kandidatu. Al mislim se, ima nade, uzdam se u svoje znanje i iskustvo – kvalifikacie rečju, pravda će trijumfovati, možda će shvatiti….

Nisu shvatili. Zvoni Neša poštar, kaže oćes da primiš ovaj plavi, iz gradske uprave je, kažem davaj! to su ovi za konkurs! Otvaram koverat, već zamisljajući  lepi STB sa programima uživo, digitalizovanom slikom i bez montiranja na betama..kad ono, cvrc. Odbili me za kandidata. Nisam overila fotokopiju dokaza da sam se rodila. Itakoto.

Osetih neki kao šamar zla a odmah potom mi se javi glas moje pokojne babe /ćuti ko zna zašto je to dobro, spasila si se bede i robije /….izrelaksiram se i napravim izložbu fotografija o Beogradu (opet bgd, nikad se neću opametiti) u sred Njujorka, lepo. Vratim se i krenem da se u časovima dokolice bavim istraživačkim novinarstvom, pošto mi se, dakle, može.

U međuvremenu se konkurs lepo završijo (srela tri snimatelja stb na Pašićevom trgu, čekićaju inauguraciju direktorke jbt) te dobih dopis (opet poštar Neša / plavi je jel može -može/, obaveštava me neki gospodin predsednik komisije za izbor direktorke da su stigle četir prijave i da su se teškom mukom odlučili za Ivanu Vučićević. Inače znam ženu, gostovala sam joj na jutarnjem, bila super fina i suvisla. Neki  Šarenac i još jedan čijeg imena ni u ludilu ne mogu da se setim, nijesu imali sreće, imali su manje pojena i za bobu je pobedila vd direktorka.Kul.

I evo šta saznah u mom dvodnevnom novinarskom pohodu:

Direktorka je morala biti ženskog roda i zvati se na slovo Ivana zato što je ona, kažu izvori, žena nekog Ljajićevog čoveka a i članica je stranke u narodu poznate kao naprednjaci. Ju!! Pa tamo piše da ne može…dobro.

Po Zakonu o zapošljavanju mogla sam u roku da predam samo moje cenjeno ime i prezime, dužni su bli da mi traže dodatnu dokumentaciju. Vidi majku mu…još da sam lukavo promenila ime i prezime , eh da sam znala…

Kuloari kažu da je Nova direktorka za pet godina rodila dvoje dece i završila dva fakulteta. E crna Dragana, ušla si u bitku sa ovakvim gigantima! Trenutno radim na pribavljanju tih diplomskih radova i mastera. Kad to pročitam, možda i ja budem direktorka jednog dana bre, i da se slikam za novine i da mi se baterija brzo prazni…eh.

I šta ću, upustim se u fazu dva istrazivačkog novinarstva zvanu – postoji li neki klasičan medij u Srbiji koji bi se bavio konkursom za direktorku stb. Faza je trajala jedan dan.Dakle ovako: samo tri nedeljnika nisu pod direktnom vučićevom kontrolom a urednici dva od ta tri su me belo gledali, u fazonu, gde ti živiš, ujebote namešten konkurs pa šta, ma to nije bitno, imam tamo ortake, itd.

Srećom postoji Internet, pa možete da čitate ovu smešnu priču onako po redu, narodski. Ko onaj Valjevac iz Vremena…..                                                                                                                                                  

 


BILTENARSTVO

Evo nama radosti i lepih posledica ljubavi prema apsolutnim vladarima! Novinarstvo i novine su mrtvi – živeli bilteni i biltenarstvo!

Nema više onih kerefeka da, kao, novinari prave priče na osnovu događaja, podataka i izvora – prevaziđeno brate. Država ima jednog glavnog urednika a bilteni lepo prenose šta je on reko da se prenese.

Za one koji nisu upućeni u osnove biltenarstva, nekoliko osnovnih napomena. Postoje dve vrste biltena, tj biltenizovanih medija: horski bilteni i udarne pesnice.

 Horski bilteni su pod dirigentskom palicom glavnog urednika Srbije – postoji načelni dogovor šta treba da se peva a šta nikako ne ide na repertoar. Može zvučati slično medijskoj situaciji u sfrjotu, ali nemojmo se zavaravati. U nekadašnjoj državi bilo je slučajeva da pametni urednici pokušavaju da proture istinu a da glodur Tito ne provali. To je bilo još uvek vreme novinarstva. Sada, u biltenarstvu nema takvih gluposti – ima da bude kako kaže glavni baja, inače zbogom sponzori, zbogom stogodišnje uredničke fotelje..ko je lud, sledi mu Armagedon.

BLIC NASLOVNA

 

Udarne pesnice su oni pravi bilteni.To su dela miljenika i glavnih propagandista glavnog urednika Srbije. Dakle tu je ona suština, esencija koju srpski urednik želi da pokaze javnosti. To treba gledati i čitati. Jer, osim što ćemo saznati pravu istinu, videćemo koga je urednik medija u Srbiji izabrao da širi reč o njemu. A izabrao je baš neke bozemeoprostiisakloniisacuvaj.

informer naslovna

Hitler je imao diplomiranog filozofa Gebelsa i čudnovatu Leni Rifenštal – propagandiste vrhunskog kvaliteta. Onaj Bler imao je dijaboličnog ali učinkovitog Alistera Kempela.Pa čak je i nesretni Tadić imao hiperinteligentnog Šapera…

 Udarna pesnica propagande poverava se onim najpametnijima i najobrazovanijima. Brinem za crnog Aleksandra, jer sa ovakvim umovima koje je izabrao po sistemu bućkala, strepim da ova njegova vladavina ‘neće da može’, što reče moj komšija Dule Jagodinac.

 


SRBIJA, ZEMLJA POD NAVODNICIMA

Setih se ovih dana odlične fore Vedrane Rudan da u tekstovima ispisuje ime svoje države isključivo pod navodnicima: “Hrvatska”. Apsolutno tačno. I naša Srbija je takođe zemlja pod navodnicima. “Srbija”.

Dakle: u “Srbiji’ žive ‘ljudi’ od kojih neki ‘rade’ i primaju ‘platu’… Ne, ovako ne može – ko će da kuca ove navodnike, jer ako je sve pod navodnicima, to je malo besmisleno. Ali pisali li ih mi ili ne, svodi se na isto.

Svi već znamo za navalu “akademski obrazovanih građana” (tu ide svaka reč u navodnike) koji su za neverovatno kratko vreme stekli diplome, mastere i doktorate (opet navodnici) na određenom “univerzitetu”, a sve to obavljajući kojekakve odgovorne dužnosti- od kojekakvih direktora pa do ministara. Ajde da ne komplikujemo, nazovimo ih lažnim ljudima.

Mediji su u Srbiji svi od reda postali ‘mediji’, novinarstvo odavno postalo ‘novinarstvo’ i tako dalje. Dakle, lažni mediji.

Beograd je pun nekakvih državnih ‘službi’, ‘agencija’ i sličnih institucija punih bespotrebnih rođaka koji igraju pasijans na kompjuterima i svađaju se medju sobom. Dok oni izjedaju budžet i uzurpiraju gradski parking, ‘Vlada’ javnosti prezentuje nekakve trivijalne i revijalne šou programe o štednji. O, kad se setim kukanja zbog ‘marketinške vladavine žutih’. Sad se lepo vidi da se radilo o čistoj ljubomori – ostarismo a ne osladismo se apsolutnom vlašću. E sad je došla maca na vratanca, kao i cica na kolica – ima bre da vladam i spinujem za sve pare, ‘misli’ ‘naš’ ‘vladar’.

Kao što vidite, kada se piše o ‘Srbiji’ – zemlji pod navodicima, postoji problem što bukvalno svaku reč možete da stavite pod navodnike. Što znači, a da se ne lažemo, da živimo u lažnoj zemlji u kojoj žive lažni ljudi….nešto otprilike kao da ne postojimo. A nismo mrtvi. Zanimljivo.

 

 

ilustracija: rastko ćirić

 


BELGRADE…WHAT’S THAT!? Gallery MC New York August 28th 6pm-8pm

http://www.gallerymc.org/h/dragana-kanjevac-belgrade-whats-that/poster jpgflajer str2